Predstavljamo - Miloš M. Simić
SAMO JEDNOM
( Žig )
Koliko nam je još ostalo?
Ako ti ikada budem napisao
Šta sam sve video u tvojim očima
Biće to samo jednom.
Koliko sam života
Prepoznao u njima
I u koliko njih smo se
Do sada susretali.
Gde smo se voleli,
Kad smo umrli
I kako smo se
Kroz svoja rađanja izgubili.
Možda ti i napišem
Odakle sam te se, tobože, setio
I kako mi je sa sećanjima...
Ali možda, možda još samo jednom
Ti napišem
Koliko me raduje
Kada te ponovo ugledam.
OPROŠTAJNO PISMO
Znaš li gde je
Svemoguće?
Gde se krije?
Između kojih redova?
Gde svoje bitke bije?
Znaš li, budalo,
Zbog čega se pije?!
Koraci ti budu lakši...
Da li je bilo prilike
Za tebe
Da spoznaš...
Kako je kad te iznedri svemoguće?
Drugi se tome čude,
Pa i meni.
Nemaju vere
A nemaju više ni sebe.
A to se, a to se
Drugim imenom zove!
Ljubav.
I pred njom
Ništa ti ne preostaje...
...osim da zaćutiš.
POMEN PESMI
Kako da se od tebe pustim?
Zaledio se dah u tvom pogledu
I ono neživo
U meni živo je.
Još me raduje.
Zašto ne prođe
Ono što boli i tako leči?
Jedan dan,
Jedna noć
I njen san.
Negde neko ruši ovo
Čemu spomen dižem
I nedostajemo onima
Koji nas vole.
Ljubav se rađa na jedan
A umire na bezbroj načina.
I voliš, voliš,
Voliš...
Život je ograničen
Dok sve u njemu
Besmrtno je.
NAŠA PESMA
Novorođeno Sunce miluje
Ustajalu tišinu.
Svojim zlatnim nitima
Veze put do naših osmeha
Naučenih,
Uvežbanih uloga.
Ovim nebom se rastaju
Oni što mira nemaju
I moja duša traži spas
Kad joj prepozna glas.
Iznova se
Samo rosa i cvet vole
Kao prvi put.
A mene pamte po pesmama.
O čemu bi da ti pišem?
Ili o danu kojeg
Noć satire,
Ili o svojim usnama
Što za njenim sazrevaju...
Vidimo se bolje,
A na vetru se još uvek viori
Onaj isti list.
Utkao sam sve u njega!
Njegovim žilama teče moja krv!
Barem
Dokle ga vetar
Ne odnese.
DOLINA BOROVA
U meni raste granje
Na mestu nadanja
Na mestu čuda,
Pustilo je korenje
Razgranalo se iglama,
Probadaju hladnom oštricom
Bez milosti i stida.
Tu negde sam izgubio
Gledajući sa visina
U neobičnoj dolini
Među borovima,
Tamo gde se sniva.
Tu sam zakopao
Sve želje i verovanja,
To neko bolje sutra.
Niti sam ih izdao,
Niti predao njima,
Zaloga im na čuvanje
Dok ne zamiriše borovina.
*
Miloš M. Simić rođen je 1986.godine u Kragujevcu. Po obrazovanju diplomirani pravnik, dok je po zanimanju spletom životnih okolnosti industrijski inženjer. Pisanjem počinje aktivno da se bavi od 2019.godine gledavši to kao na samo još jedan hobi. Učestvovanjem na književnim konkursima biva zapažen po svojoj originalnosti i kreativnosti od strane BALKANSKE PJESNIČKE UNIJE čime se jako ponosi, kao i osvojenom drugom mestu na SREMSKOKARLOVAČKIM PESNIČKIM BRODOVIMA 2021.godine za pesmu naziva “PESMA SLAVUJA” inspirisan životnim delom Đorđa Balaševića.
Svojim kako kaže skromnim doprinosom kulturi biva zapažen od strane izdavačke kuće UMETNIČKI HORIZONT te objavljuje svoju prvu zbirku pesama pod nazivom MESEČEVA BESEDA (uz dve čaše vina i sat vremena) 2020.godine.
U želji da dalje razvija svoju umetničku svest, početkom 2022.godine stupa u saradnju sa portalom za umetnost i kulturu POKAZIVAC.COM gde periodično objavljuje svoje radove, ali i intervjue sa stvaraocima iz raznih oblasti umetnosti kako bi podstakao “novu generaciju sanjara da žive svoj san.”
Sa Simićevim stvaralaštvom možete se dodatno upoznati putem sledećih linkova:
