Predstavljamo - Svetlana Biorac Matić

Dan koji sam propustila

Starim...
I  ne mogu da utvrdim
kad je to pocelo
i samo se pravim
da mi to ne smeta.
Starim...
I pokusavam da prikrijem
podocnjake
kojim sam se juce jos
tako ponosila.
Starim...
I neke filmove vise ne gledam,
i neke knjige vise ne citam
i neke pesme vise ne slusam.
(Sad imam kolekciju omiljenih dela
podvedenu pod karticu
" Otkad ovo nisam..."
Starim...
Oko mene stari prijatelji,
vracam se starim ljubavima
i cuvam stare stvari
pravdajuci se nostalgijom.
I super mi je sto vise
nocu ne izlazim
i TV program mi je super
i placem uz melodrame
koje su mi, nekad, bile
akutno dosdne.
Starim...
I, kao,  super mi je
sto telefon danima ne zvoni,
i sve je uredu i normalno je
sto me celog jutra niko
ne prekida
dok citam knjigu.
A ja starim...
I potrebna mi je
moja soba,
moj krevet,
samo moj pokrivac
da mogu mirno da zaspim.
Pricali su mi juce
sta ce se desiti,
samo mi nisu rekli
da to rano pocinje,
pa nisam  stigla da se pripremim,
da obratim paznju,
pa sam propustila dan
kada je sve pocelo.
A tako bih volela da znam
dan i datum, ma onaj tren,
kad sam zadrhtala
od odraza na vodi
I pocela da starim...

Usud

Kad umre seljak to ne objave vesti.
Uzdahne njiva bremenita,
zaskripi kos crvotocni pun zita,
i zabran zabrinuti citavu sumu obavesti.

Seljak kad umre niko ne drzi velike govore.
Zacvili pas na lancu u avliji
I kalem mladi zadrhti na kajsiji
dok crne cavke medje nadlecu i zamore.

Seljak kad umre malo je buketa i  ikebana.
Tuzno mirise bosiljak
I poneka muskatla tek ubrana,
a on u ocima nosi citavu livadu cvetnu
sto je milovao i udisao svakoga dana.

Al jedino je seljaku, kad umre, od Boga  dato
da preko reke prenese bogtstvo svoje
pod noktima mrvicu zmlje
svoj znoj, muku svoju i svoje suzno blato.

I tamo sa one strane duge gde isti su i gospodari i sluge,
kazu, seljaku se obraduju i preci i sveci
jer ga po tom grumenu prepoznaju
i onu psovku i onaj greh mali mu oprastaju.

Akvarel jednog proleća

Pogledaj rođeni moj -

ima i  lepih  slika!

Rosa k´o nada osrebrila

nežne kapi radosti

rasute  u zelenilu

i ljuljuška  se  duga

izvezena na latici.

Miluje vetar

pognute  glave narcisa

dok  šapućemo molitvu

za spas posrnulog Sveta.

Bože,  koliko lepote

što se ne da odmeriti

običnim rečima

u ovo suludo vreme

kolektivnog umiranja.

Ko usne neljubljene,

rujne i nabubrele,

prkosi cveće,

levo i desno

na istok i na zapad,

i ptice pesmom

pokušavaju da oteraju

zloslutnu tišinu

nad opustelim ulicama.

Ti jedini, tvrdoglavo

umivaj oči lepotom,

ko ja - kad imah

trideset i neku manje.

I dok se čudim

što vazduh   opet ima

onaj miris nevinog  davanja,

ti, sine moj, zapamti

sve moje živi u tebi...

Zato moraš preživeti

ovo vreme i

sačuvati  žišku života

u kojoj se tvoj plamen razgoreva.

Jer šta mi može onda

prolaznost,

kad imam tu lepotu,

sliku, omeđenu  okom,

u vreme kad procvetale breskve

mole za nas

šaku nebeske  radosti.

Ravnodušnost

Baš me briga šta će sa mnom biti

kad se duša u oblake vine,

hoće li me iko ožaliti,

kako će mi pomenuti ime.

Ja ne živim za sutra i slavu

sve vam danas na dlanove dajem.

Netreba mi od lovora venac,

ni vekovi da u njima trajem.

Nek me spale pa neka me prospu

po rekama što me opčiniše,

kip mermerni il´ belutak mali,

sve jedno mi  kad me nema više.

Sve ljubavi, grehove i tuge

u svom srcu poneću put Hada,

i stvarno mi neće biti važno

da l´ će i ko zaplakati tada.

Naslušah se u svome životu

lavež pasa i urlik vukova,

naučih se da prkosim vetru

i da živim od sopstvenih snova.

Što bih onda, gore za oblakom,

dok se divim mesečevoj meni,

dozvolila da me taknu priče

koje drugi smišljaju o meni.

Kada krenem tragom mesečine

i kad kažem svoje zadnje zbogom,

na poklon vam ostavljam sve reči,

samo osmeh poneću sa sobom.

Zebnja

Strah me je moj rođeni

još nerođeni

da se nismo prizvali pameti

i da će i na tebe

ognjem i mačem

samo zato što ti

koren proklija

na ovoj večitoj

vetrometini...

Strah me je

rođeni moj

još  nerođeni

da ćeš i ti

u nekim litijama,

ako još bude bilo ulica,

jer

nema više sigurnih trgova

ni bulevara

i strašni oblak

nadvija se

nad ovom trulom planetom.

Prazne su bogomolje

u kojima se nekad krštavaše

oni

što grobovi im preorani

jauču

za hodočasnicima

prognanim.

Ove zime nema

ni vrabaca pod strehom

uplašenu da me

razgovore,

proredili se i oni

brbljivci jedni,

ili su, možda,

zalutali negde

u potrazi za šakom žita?

Roređni moj,

još nerođeni,

zašto zebem

od onog

što ti

u nasledstvo ostavljam?

 * * *

Svelana Biorac Matić rođena je 27.01. 1965.god. u Raški. Osnovnu školu završila je u Trnjanu, a potom i Aleksinačku gimnaziju. Studirala je Pravni fakultet u Nišu, no među pravnim normama se nikad nije pronašla.

Još kao osnovac piše svoje prve stihove i to postaje i ostaje njena životna preokupacija. Piše poeziju za odrasle, poeziju za decu, kratke priče i aforizme. Objavljene su joj tri knjige poezije za odrasle "Kamene stope", "Tetovaže duše" i " Čekajući vodeničare da se vrate", kao i zbirka poezije za decu "Ujela me besna glista".

Za svoj rad dobitnik je brojnih književnih nagrada u zemlji i inostranstvu. Nosilac je Povelje grada Aleksinca za doprinos u kulturnom stvaralaštvu.

Član je Književnog kluba "Velimir Rajić" iz Aleksinca i dopisni član Književnog kluba "Desanka Maksimović "iz Ciriha. Jedan je od osnivača manifestacije “Rajevskom u čast” i "Umetničke kolonije Lipovac" koje se svake godine održavaju na teritoriji Opštine Aleksinac. 

Saradnik je mnogih književnih časopisa. Stihovi su joj prevođeni na desetak stranih jezika.

Živi i stvara u Trnjanu pokraj Aleksinca