Dan koji sam propustila
Starim...
I ne mogu da utvrdim
kad je to pocelo
i samo se pravim
da mi to ne smeta.
Starim...
I pokusavam da prikrijem
podocnjake
kojim sam se juce jos
tako ponosila.
Starim...
I neke filmove vise ne gledam,
i neke knjige vise ne citam
i neke pesme vise ne slusam.
(Sad imam kolekciju omiljenih dela
podvedenu pod karticu
" Otkad ovo nisam..."
Starim...
Oko mene stari prijatelji,
vracam se starim ljubavima
i cuvam stare stvari
pravdajuci se nostalgijom.
I super mi je sto vise
nocu ne izlazim
i TV program mi je super
i placem uz melodrame
koje su mi, nekad, bile
akutno dosdne.
Starim...
I, kao, super mi je
sto telefon danima ne zvoni,
i sve je uredu i normalno je
sto me celog jutra niko
ne prekida
dok citam knjigu.
A ja starim...
I potrebna mi je
moja soba,
moj krevet,
samo moj pokrivac
da mogu mirno da zaspim.
Pricali su mi juce
sta ce se desiti,
samo mi nisu rekli
da to rano pocinje,
pa nisam stigla da se pripremim,
da obratim paznju,
pa sam propustila dan
kada je sve pocelo.
A tako bih volela da znam
dan i datum, ma onaj tren,
kad sam zadrhtala
od odraza na vodi
I pocela da starim...
Usud
Kad umre seljak to ne objave vesti.
Uzdahne njiva bremenita,
zaskripi kos crvotocni pun zita,
i zabran zabrinuti citavu sumu obavesti.
Seljak kad umre niko ne drzi velike govore.
Zacvili pas na lancu u avliji
I kalem mladi zadrhti na kajsiji
dok crne cavke medje nadlecu i zamore.
Seljak kad umre malo je buketa i ikebana.
Tuzno mirise bosiljak
I poneka muskatla tek ubrana,
a on u ocima nosi citavu livadu cvetnu
sto je milovao i udisao svakoga dana.
Al jedino je seljaku, kad umre, od Boga dato
da preko reke prenese bogtstvo svoje
pod noktima mrvicu zmlje
svoj znoj, muku svoju i svoje suzno blato.
I tamo sa one strane duge gde isti su i gospodari i sluge,
kazu, seljaku se obraduju i preci i sveci
jer ga po tom grumenu prepoznaju
i onu psovku i onaj greh mali mu oprastaju.
Akvarel jednog proleća
Pogledaj rođeni moj -
ima i lepih slika!
Rosa k´o nada osrebrila
nežne kapi radosti
rasute u zelenilu
i ljuljuška se duga
izvezena na latici.
Miluje vetar
pognute glave narcisa
dok šapućemo molitvu
za spas posrnulog Sveta.
Bože, koliko lepote
što se ne da odmeriti
običnim rečima
u ovo suludo vreme
kolektivnog umiranja.
Ko usne neljubljene,
rujne i nabubrele,
prkosi cveće,
levo i desno
na istok i na zapad,
i ptice pesmom
pokušavaju da oteraju
zloslutnu tišinu
nad opustelim ulicama.
Ti jedini, tvrdoglavo
umivaj oči lepotom,
ko ja - kad imah
trideset i neku manje.
I dok se čudim
što vazduh opet ima
onaj miris nevinog davanja,
ti, sine moj, zapamti
sve moje živi u tebi...
Zato moraš preživeti
ovo vreme i
sačuvati žišku života
u kojoj se tvoj plamen razgoreva.
Jer šta mi može onda
prolaznost,
kad imam tu lepotu,
sliku, omeđenu okom,
u vreme kad procvetale breskve
mole za nas
šaku nebeske radosti.
Ravnodušnost
Baš me briga šta će sa mnom biti
kad se duša u oblake vine,
hoće li me iko ožaliti,
kako će mi pomenuti ime.
Ja ne živim za sutra i slavu
sve vam danas na dlanove dajem.
Netreba mi od lovora venac,
ni vekovi da u njima trajem.
Nek me spale pa neka me prospu
po rekama što me opčiniše,
kip mermerni il´ belutak mali,
sve jedno mi kad me nema više.
Sve ljubavi, grehove i tuge
u svom srcu poneću put Hada,
i stvarno mi neće biti važno
da l´ će i ko zaplakati tada.
Naslušah se u svome životu
lavež pasa i urlik vukova,
naučih se da prkosim vetru
i da živim od sopstvenih snova.
Što bih onda, gore za oblakom,
dok se divim mesečevoj meni,
dozvolila da me taknu priče
koje drugi smišljaju o meni.
Kada krenem tragom mesečine
i kad kažem svoje zadnje zbogom,
na poklon vam ostavljam sve reči,
samo osmeh poneću sa sobom.
Zebnja
Strah me je moj rođeni
još nerođeni
da se nismo prizvali pameti
i da će i na tebe
ognjem i mačem
samo zato što ti
koren proklija
na ovoj večitoj
vetrometini...
Strah me je
rođeni moj
još nerođeni
da ćeš i ti
u nekim litijama,
ako još bude bilo ulica,
jer
nema više sigurnih trgova
ni bulevara
i strašni oblak
nadvija se
nad ovom trulom planetom.
Prazne su bogomolje
u kojima se nekad krštavaše
oni
što grobovi im preorani
jauču
za hodočasnicima
prognanim.
Ove zime nema
ni vrabaca pod strehom
uplašenu da me
razgovore,
proredili se i oni
brbljivci jedni,
ili su, možda,
zalutali negde
u potrazi za šakom žita?
Roređni moj,
još nerođeni,
zašto zebem
od onog
što ti
u nasledstvo ostavljam?
* * *
Svelana Biorac Matić rođena je 27.01. 1965.god. u Raški. Osnovnu školu završila je u Trnjanu, a potom i Aleksinačku gimnaziju. Studirala je Pravni fakultet u Nišu, no među pravnim normama se nikad nije pronašla.
Još kao osnovac piše svoje prve stihove i to postaje i ostaje njena životna preokupacija. Piše poeziju za odrasle, poeziju za decu, kratke priče i aforizme. Objavljene su joj tri knjige poezije za odrasle "Kamene stope", "Tetovaže duše" i " Čekajući vodeničare da se vrate", kao i zbirka poezije za decu "Ujela me besna glista".
Za svoj rad dobitnik je brojnih književnih nagrada u zemlji i inostranstvu. Nosilac je Povelje grada Aleksinca za doprinos u kulturnom stvaralaštvu.
Član je Književnog kluba "Velimir Rajić" iz Aleksinca i dopisni član Književnog kluba "Desanka Maksimović "iz Ciriha. Jedan je od osnivača manifestacije “Rajevskom u čast” i "Umetničke kolonije Lipovac" koje se svake godine održavaju na teritoriji Opštine Aleksinac.
Saradnik je mnogih književnih časopisa. Stihovi su joj prevođeni na desetak stranih jezika.
Živi i stvara u Trnjanu pokraj Aleksinca