Predstavljamo: Vladimir Aleksandrovič Babošin

Vladimir   Aleksandrovič  Babošin 

rodio se 13. septembra 1958. godine u selu Ruska Bektjaška, Uljanovska oblast. Završio je višu vojnu komandnu školu za vezu koja nosi ime Ordžonikidzea (1979), i Vojnu akademiju za vezu koja nosi ime Buđonog (1992). Doktorirao je u Vojnoj akademiji za vezu (1995), doktor je filosofije u oblasti tehničkih nauka, docent, napisao je više od osamdeset naučnih radova. Docent je na katedri automatike i telemehanike u Vojnoj akademiji. Akademik je Arktičke Akademije nauka, dopisni član Petrovska Akademija nauka i umetnosti. Akademik je Srpske Kraljevske Akademija Naučnika i Umetnika. Predsednik je udruženja književnika „Novi pogled“ u Sankt Peterburgu, urednik i izdavač časopisa «Nevskaja formula». Član Udruženja književnika «Zenit», Podgorica, Crna Gora. Počasni je član Udruženja Srpskih književnika Slovenije, nagrađivan je za poeziju, dobitnik je medalje "Zlatno pero" pri srpskoj Dijaspori u LJubljani. Dobitnik je specijalne medalje na Međunarodnom takmičenju «Mesapotamija 2019», «Mesapotamija 2020»  u Beogradu. Prevodi poeziju sa srpskog, španskog, nemačkog i englezskog jezika, prevodi na srpski jezik, a njegova poezija je prevođena na srpski, makedonski, italijanski i englezski jezik.

 Autor je knjige prevodov poezije: "Moja srpska Antologija", Beograd, 2018.

Владимир   Александрович  Бабошин 

родио се 13. септембра 1958. године у селу Руска Бектјашка, Уљановска област. Завршио је вишу војну командну школу за везу која носи име Орџоникидзеа (1979), и Војну академију за везу која носи име Буђоног (1992). Докторирао је у Војноj академији за везу (1995), доктор је философиje у области техничких наука, доцент, написао је више од осамдесет научних радова. Доцент је на катедри аутоматике и телемеханике у Војној академији. Академик је Арктичке Академије наука, дописни члан Петровска Академија наука и уметности. Академик је Српске Краљевске Академија Научника и Уметника. Председник је удружења књижевника „Нови поглед“ у Санкт Петербургу, уредник и издавач часописа «Невскаja формула». Члан Удружења књижевника «Зенит», Подгорица, Црна Гора. Почасни је члан Удружења Српских књижевника Словеније, награђиван је за поезију, добитник је медаље "Златно перо" при српској Дијаспори у Љубљани. Добитник је специјалне медаље на Међународном такмичењу «Месапотамија 2019», «Месапотамија 2020»  у Београду. Преводи поезију са српског, шпанског, немачког и енглезског језика, преводи на српски језик, а његова поезија је превођена на српски, македонски, италиjaнски и енглезски језик.

 Аутор је књиге преводов поезије: "Моја српска Антологија", Београд, 2018.

ЕСЕНИНУ

Может бÑ‹тÑŒ, не могу я как тÑ‹ рифмоватÑŒ,

Но пишу толÑŒко так, как душа сотворит.

ТвоÑ‘ имя во мне не устанет звучатÑŒ,

И стихами твоими со мной говорит.

Далеко тÑ‹ родился от Сербии милой,

Но здесÑŒ тебя каждый поэт почитает.

ТÑ‹ в сердце живÑ‘шÑŒ, бессилÑŒна могила,

Нам в радуге свет твой и нÑ‹не сияет.

Иногда, на закате, лишÑŒ солнце зайдÑ‘т,

ТвоÑ‘ имя услÑ‹шу и в гомоне птичÑŒем.

Твоя русская песня в народе живÑ‘т,

ВечностÑŒ с лÑŽбовью поÑ‘т твои рифмÑ‹.

Навсегда тÑ‹ со мной остаÑ‘шÑŒся в стихах,

Для русской души негасимый маяк.

JESENJINU

Možda ja ne umem da ti složim rime

Ali pišem pesmu kako duša tvori

A u njoj postoji tvoje drago ime

U pesmama mojim Serjoža mi zbori.

Daleko si rođen od Srbije mile

Ali ovde brate svi za tebe znaju

U srcu postojiš, boje su te skrile

Od svetlosti meke što nam dugu tkaju.

Ponekad u suton kad se nebo sivi

U lepetu ptica tvoje ime čujem

Tvoja руска pesma u nama još živi

S tobom večnost traje dok ti rimu kujem.

Živećeš zauvek u pesmama mojim

Svetionik duše dokle god postojim.

Preveo Vladimir Babošin

Prepevala Nada Karadžič

ЖЕНСКИЕ ЗАГАДКИ

Ни логика, ни ум  тебе тут не поможет,

Не понятÑŒ нам вовсе женские загадки.

Ночью непонятно, что ж еÑ‘ тревожит,

И днÑ‘м в еÑ‘ ответах не ищи порядка.

Ничего не ясно, ни слова, ни полслова,

Как мне смÑ‹сл найти в беспорядке этом?

Стоит промахнутÑŒся, и ссора готова,

Что искатÑŒ не знаÑŽ - пятницу илÑŒ среду?

Каждое их слово имеет тайный смÑ‹сл,

На всÑ‘ своÑ‘ суждение - очевидный факт,

А меня волнует одна и та же мÑ‹слÑŒ –

Не настигнет ли меня от этого инфаркт.

ПомолÑŽсÑŒ я Богу, ко всем СвятÑ‹м взÑ‹ваÑŽ,

Их болÑŒшуÑŽ мудростÑŒ должен бÑ‹л принятÑŒ я,

ЧтобÑ‹ понятÑŒ  хотÑŒ малостÑŒ, я во сне мечтаÑŽ,

А Творец мне говорит, дескатÑŒ – это счастÑŒе.

Дал ГосподÑŒ им нежностÑŒ, чтоб лÑŽбитÑŒ мужчину

Красоту и мудростÑŒ, талантов без края,

БудÑŒ же терпеливÑ‹м, для грусти нет причинÑ‹,

А женщинÑ‹ готовÑ‹ нас довести до рая.

Неважно, насколÑŒко тÑ‹ женÑ‹ мудрее,

Но отгадку женскуÑŽ не ищи напрасно, 

Что б о ней не думал, ведÑŒма или фея -

Нашу жизнÑŒ они делаÑŽт прекрасней.

ŽENSKE ZAGONETKE

Ni logika katkad tu ti ne pomaže

Ne razumem često ženske zagonetke

Noću se zapitam šta one to traže

A u toku dana tražim odgonetke.

Ništa ne razumem i nije mi lako

Da pronađem smis´o u svom tom neredu

Kad promašim to je zlo i naopako

Ne znam da l´ da tražim  petak il´ sredu.

Zar baš svaka reč da ima drugi smis´o

Ništa ne razumem baš ni jedan slog

Pa stalno me mori uvek ista mis´o

Hoće li od žena drmnuti me šlog.

Pomolim se Bogu i svece prizivam

Njihova je mudrost zasigurno veća

Da saznam bar delič, u snu bar ga snivam

A Tvorac mi kaže da sve je to sreća.

Dao im je nežnost da muškarca vole

Prepredenost, mudrost i sve što tu treba

Samo strpljiv budi, nestrpljenja bole

A one su spremne odvest´ te do neba

Ma koliko mudra muška glava bila

Odgonetka prava ipak ne postoji

Šta god da pomisliš, veštica il´ vila

Nerazumost veća tu se samo broji.

Preveo Vladimir Babošin

Prepevala Nada Karadžič

ЖЕНЩИНЕ

Не вÑ‹держит

ни одна дамба эмоций такого шквала.

И сразу сгорят провода 

от такого вÑ‹сокого напряжения.

Невозможно сейчас осознатÑŒ

всÑ‘, что тÑ‹ мне сказала.

Даже слов  не осталосÑŒ

и мÑ‹слей – одни вÑ‹ражения -

ВÑ‹ражения чувств, что кипят в подсознанÑŒе  

и рвутся наружу.

И в душе воспаленной

несбÑ‹точностÑŒ мÑ‹сли тасует.

ЧтобÑ‹ справитÑŒся с ними,

молÑŒберт простÑ‹ни

оченÑŒ нужен,

 На котором влеченÑŒе картинÑ‹ лÑŽбви нарисует.

ŽENE

Nalet emocija

Nijedna brana izdržati neće

I odmah će pregoreti licna

Od velikog  napona,

Spoznati sve što si mi

Sad pričala pravo je umeće,

Čak i reči zaustaljene  u mislima –

izraz bez spona.

Pokazati osećanje  što kipi,

Iz podsveti iščupano

I u vreloj glavi sve

Nemoguće misli izmešati.

Sve nužno da se postavi:

Štafelaj, paleta i platno.

Da bih naklonost

I sliku ljubavi mogao naslikati.

Prepevao: Anđelko Zablaćanski

ЖЕНЕ

Налет емоција

Ниједна брана издржати неће

И одмах ће прегорети лицна

Од великог  напона,

Спознати све што си ми

Сад причала право је умеће,

Чак и речи заустаљене  у мислима –

израз без спона.

Показати осећање  што кипи,

Из подсвети ишчупано

И у врелој глави све

Немогуће мисли измешати.

Све нужно да се постави:

Штафелај, палета и платно.

Да бих наклоност

И слику љубави могао насликати.

Препевао: Анђелко Заблаћански

НАШИМ ФЕЯМ

Вопрос о возрасте для женщинÑ‹ излишен.

ПоверÑŒте, это все мужчинÑ‹ знаÑŽт.

Она прекрасна и порой цветущей вишни,

И осенью, пороÑŽ урожайной.

Вопрос о возрасте для женщинÑ‹ абсурден,

Окутана всегда какой-то тайной,

Она прекрасна в праздники и будни.

ХотÑŒ в будни этого порой не замечаем.

Вопрос о женском возрасте не нужен.

ВедÑŒ цифрÑ‹ эти никому не интереснÑ‹.

Они, бÑ‹тÑŒ может, и понятнÑ‹ мужу.

Всем осталÑŒнÑ‹м пустÑŒ будут неизвестнÑ‹.

И потому, от красотÑ‹ немея,

И вовсе не скрÑ‹вая восхищенья,

ЖелаÑŽ в каждом возрасте бÑ‹тÑŒ феей,

Чтоб ваши исполнялисÑŒ повеленья.

NAŠE VILE

Pitati ženu za godine je sramno!

To pravi muškarac, verujte, uvek zna,

Lepa je kô kad trešnja cveta pomamno,

Ili kad  je zrela kô i jesen plodna.

Pitati ženu za godine je izlišno,

Jer nju uvek obavija veo neke tajne.

I obučena u tralje ili svečano,

Lepa i kad joj niko ne vidi oči sjajne.

Pitati ženu za godine – ludost je to,

Jer te brojke ne znače ništa nikom.

Suprugu, možda, reda radi samo,

Ostalima  - lepota je u nepoznatom.

I zato,  pred  njenom lepotom  zaćuti,

Ali ne skrivaj svoje ushićenje.

U svim godinama u njoj tek vilu sluti,

Jer takva će uvek biti tvoje htenje.

Prepevao: Anđelko Zablaćanski

НАШЕ ВИЛЕ

Питати жену за године је срамно!

То прави мушкарац, верујте, увек зна,

Лепа је кô кад трешња цвета помамно,

Или кад  је зрела кô и јесен плодна.

Питати жену за године је излишно,

Јер њу увек обавија вео неке тајне.

И обучена у траље или свечано,

Лепа и кад јој нико не види очи сјајне.

Питати жену за године – лудост је то,

Јер те бројке не значе ништа ником.

Супругу, можда, реда ради само,

Осталима  - лепота је у непознатом.

И зато,  пред  њеном лепотом  заћути,

Али не скривај своје усхићење.

У свим годинама у њој тек вилу слути,

Јер таква ће увек бити твоје хтење.

Препевао: Анђелко Заблаћански

ПОСЛЕ ШТОРМА

ОпустилисÑŒ на Город прозрачнÑ‹е сумерки.

Море мурлÑ‹чет огромноÑŽ кошкой.

ЗажигаÑŽтся звÑ‘здÑ‹ вдолÑŒ небесной реки,

СверкаÑŽт, как будто янтарнÑ‹е крошки.

Северный шторм отгремел канонадой,

ВолнÑ‹ упрятал в пучине морской,

В узлÑ‹ завязал металл променада,

НасмехаясÑŒ над тщетностью воли лÑŽдской.

Берег балтийский изÑŠеден волнами,

За буйство стихии посилÑŒная плата

ЯнтарÑŒ на песке остаÑ‘тся слезами

БлистатÑŒ, в пламенеющем солнце закатном.

В нÑ‘м лет миллионÑ‹ навечно застÑ‹ли,

НапомнитÑŒ живущим, чтоб счастливÑ‹ бÑ‹ли.

POSLE OLUJE

Odjednom se tama spustila na grad

More je prelo ko velika mačka

Zvezde su se sakrile i mesec mlad

Treperavo svetleći ko od ćilibara značka

Sa severa je oluja udrala kao topvsko đule

Nemir je svoj sakrivala ljuljajući more

U neslućenoj snazi rušila i zidala kule

Smejući se  grohotno strahom je klesala bore

Baltičke obale proždirali su talasi

Za pričinjenu štetu sledi nadoknada

Samo su se sa strepnjom čuli uzdasi

Ćilibar se u pesku sa suncem spaja sada

U njemu su milioni godina ostali zapisani

Da podsete ljude na sreću što nisu zbrisani

Preveo Vladimir Babošin

Prepevala Nada Karadžič

ПОСЛЕ ОЛУЈЕ

Одједном се тама спустила на град

Море је прело ко велика мачка

Звезде су се сакриле и месец млад

Трепераво светлећи ко од ћилибара значка

Са севера је олуја удрала као топвско ђуле

Немир је свој сакривала љуљајући море

У неслућеној снази рушила и зидала куле

Смејући се  грохотно страхом је клесала боре

Балтичке обале прождирали су таласи

За причињену штету следи надокнада

Само су се са стрепњом чули уздаси

Ћилибар се у песку са сунцем спаја сада

У њему су милиони година остали записани

Да подсете људе на срећу што нису збрисани

Превео Владимир Бабошин

Препевала Нада Караджич

РАЗГОВОР С ГОРОДОМ

Посвящается Санкт-Петербургу

Нева в промоинах. И чайки босиком

Гуляют окаÑ‘мом ледянÑ‹м.

А я иду по городу пешком,

И сердцем разговариваÑŽ с ним.

Галерной арка и Сенат с Синодом,

Свидетелями прошлого величья,

Но с новой вÑ‹веской, стоят перед народом,

И портики в осаде стаи птичÑŒей.

Великий  Петр, конÑ‘м поправ змеÑŽ,

С Гром-камня созерцает город свой,

В веках хранит он вотчину своÑŽ

ПустÑŒ "медный", но для города – живой.

Исаакий гордый, с шрамами от ран.

На купол скромно "шапочку" надел,

Он – войн и револÑŽций ветеран,

В заботливÑ‹х руках помолодел.

Придерживая славный свой трофей,

С небрежнÑ‹м поворотом головÑ‹,

Геракл, под сенью спрятавшисÑŒ ветвей,

Стоит нагой, открÑ‹т ветрам с НевÑ‹.

И грозного Адмиралтейства шпилÑŒ,

Увенчан золотистÑ‹м кораблÑ‘м.

В стенах его – морской России бÑ‹лÑŒ

И флота сердце нÑ‹не бьётся в нÑ‘м.

ПржевалÑŒский, оперевшисÑŒ на гранит,

БолÑŒшого города – Великий гражданин!

С вÑ‹сот истории потомкам вслед глядит.

Готов в поход, верблÑŽд навьючен им.

А там – фонтан, с танцующей водой,

И вкруг него – России вÑ‹сший свет!

КнязÑŒ Горчаков, и ГоголÑŒ молодой,

И Лермонтов – великий наш поэт.

И рядом – Глинка, что РоссиÑŽ пел!

"ЖизнÑŒ за Царя", "КнязÑŒ Холмский" и "Молитва".

"Заздравный" кубок много раз звенел,

"Руслан с ЛÑŽдмилой", с ГоловоÑŽ битва.

Не счестÑŒ всех образов и звуков волшебство,

Но каждый ,кто России патриот –

То – "СлавÑŒся!" гимн звучит в душе его,

Да благоденствует великий наш народ!

Жуковский на ДворцовуÑŽ глядит,

ПустÑŒ ниже он Столпа Александрийского,

Наставник Государя и пиит,

Он – гордостÑŒ стихотворчества российского.

А Флора, Шарлеманя совершенство,

Стоит спиной к "дворцовой" суете.

В лице Богини видится блаженство,

Ласкает взгляд в  волшебной красоте.

Дворцовой камни, арка штаба ГенералÑŒного,

И Столп, в своÑ‘м величии парадном,

И Ангел сверху вниз глядит печалÑŒно,

Он видел всÑ‘, ему немного надо.

Вечерней кутерÑŒмой встречает Невский,

Скопление пешеходов и машин,

А я уже дошел к "Адмиралтейской",

И хорошо, что я сегодня не спешил...

RAZGOVOR SA GRADOM

(posvećeno Sankt Petrburgu)

Promrzla Neva cveta u ledu

A ptice bose iznad nje lete

Putanju svoju k obali svedu

Tad moje misli nenadno slete.

S rukom u ruci kročimo skupa

Moj grad i ja dok priču tkamo

Galerija tu je, suncem se Sveti Sinod kupa

Svedoci prošlosti da se upoznamo.

Ali novo vreme istoriju piše

Samo ti si isti odvajkada traješ

Veliki Piter takvih nema više

Tu konjanik zmiji nogom za vrat staje.

Sa Grom kamena posmatram te druže

Vekovima čuvaš lepote i tajne

Čak i bakar u tebi potrajaće duže

Jer ti pričaš priče prelepe i trajne.

I Issakij tu je s ožljikom od rana

Kupolu ko kapu obukao skromnu

Pamti svoje dane slavnih vojevanja

Izgleda ko nekad mlađi i na tronu.

A u ruci mu je njegov slavni  trofej

I nemarno drži okrenutu glavu

Ko Herkules snažan, a nežan ko Orfej

Niz Nevu ko vetar kad pronosi slavu.

Admiralsko vitlo što nam jezu stvara

Od zlata sliveno ko kruna je brodu

Ono piše priče što Rusiju stvara

Živeće u srcu u ruskome rodu.

Na postolju granitnom Prževaljskii stoji

Velikoga grada građanin veliki

Da na put svoj krene još korake broji

Ko da sedla konja častan, preveliki.

Tu je i fontana kapljice što niže

Oko nje je ruski sav vrhovni svet

Knez Gorčakov tu je,a i Gogolj bliže

I Ljermontov tu je pesnik koloplet.

I veliki Glinka, opeva Rusiju

" Život za Cara", " Knez Holmskii" i " Molitva "

"Zazdravnjiji " zvone u ljubav se sliju

"Ruslan i Ljudmila " i sa glave bitka.

Na stvaranju ovih slika i magija

I zvukova koji Rusiju nam slave

U ljubav se sliva s njima istorija

Na zdravlje ti grade i uz sve pohvale.

Nek u zdravlju bude naš veliki narod

Žukovskog što imaš i trg mu podari

Ispod Stuba Alkesandrijskog ljubi te ko rod

Carski pesnik beše ponos za svećari.

A i Flora tu je, Sarlemanija savršenstvo

Ostaje iza leđa palate u hodu

U licu Boginje vidi se blaženstvo

Pogledima nežnim ko ka bliskom rodu.

A palata sazdana od večitog kamena

Generalnog štaba dostojnom kapijom

I stub za paradu velikog znamena

I anđelom tužnim kao sa tapijom.

On je sve video pa mu malo treba

Večernje gužve Nevski kad  ispune

Koraci odzvanjaju ljubavlju do neba

Čak i kada su duše nestrpljenja pune.

I korakom lakim do "Admiraltejskoii stigoh

Tu je i metro koji na muzej liči

Srećan što se u ovoj lepoti digoh

I što korakom lakim nađoh se u ovoj priči.

Preveo Vladimir Babošin

Prepevala Nada Karadžič

ДЕСЯТЬ ВЁРСТ ВЕЧНОСТИ
 
 

Посвящается моему дяде,

Бабошину ВасилиÑŽ Ефимовичу «Бабохе»  ,

участнику войнÑ‹,казаку и лихому коннику,

замечателÑŒному человеку и его

фронтовому другу «Ермохе».

В Селищах, в придорожном магазине,

Задав, по сути, простенÑŒкий вопрос,

Узнал, что говорит народ донÑ‹не,

Что от Ермохи до Бабохи десятÑŒ вÑ‘рст…

Жил у дороги Ермолай ИванÑ‹ч,

В дому, что в Папоротно по сей денÑŒ стоит,

БÑ‹вало, встанет утром, спозаранок

К Бабохе в Александровское мчит.

ВасилÑŒ Бабошин бÑ‹л заправский плотник,

ХотÑŒ дом, хотÑŒ банÑŽ – запросто рубил,

В лÑŽбом труде хороший бÑ‹л работник,

Да с Ермолай ИванÑ‹чем дружил.

Нет, не ржавела дружба фронтовая,

В беде и в радости они держали строй,

Шли как в боÑŽ, друг друга прикрÑ‹вая,

И в мирной жизни жертвуя собой.

Их нет уже. Не пощадили годÑ‹,

И домом стал для них простой погост,

Но до сих пор живет в устах народа,

К Бабохе от Ермохи – десятÑŒ вÑ‘рст.
 

DESET KILOMETARA VEČNOSTI

Posvećeno mom stricu, Babošinu Vasiliju Jefimoviču,

učesniku rata, kozaku i odvažnom konjaniku,

izvanrednom čoveku i njegovom ratnom drugu.

U usputnoj radnji, u Selištima, van grada,

postavih pitanje prosto, što nikog ne zamara:

saznadoh da narod govori sve do sada

da je od Jermohe do Babohe – deset kilometara...

Živeo je kraj puta Jermolaj Ivanič,

u kući koja u Paporotnom još stoji, pored žita,

dešavalo se, izjutra, još od zore porani -

kod Babohe, u Aleksandrovskoje, hita.

Vasilj Babošin je bio stolar, ruku zlatnih.

Teše kolibu, kupatilo - a daske sve varniče.

U svakom poslu - trudbenik neverovatni.

I još se družio - s Jermolajem Ivaničem.

Ne, ne potamne ratno drugarstvo, potraja dugo.

U nevolji i radosti držahu do reda, znatno.

Išli su kao u boju, štiteći jedan drugog.

Nisu štedeli sebe ni svetu poratnom.

NJih nema više. Godine ne štede, svi to znaju,

sad im je kuća groblje seosko, kraj ševara.

Al sve do sada narod govori u tom kraju

da je od Babohe do Jermohe – deset kilometara.

Prepevao Vladimir Jagličič

ДЕСЕТ КИЛОМЕТАРА ВЕЧНОСТИ

Посвећено мом стрицу, Бабошину Василију Јефимовичу,

учеснику рата, козаку и одважном коњанику,

изванредном човеку и његовом ратном другу.

У успутној радњи, у Селиштима, ван града,

поставих питање просто, што никог не замара:

сазнадох да народ говори све до сада

да је од Јермохе до Бабохе – десет километара...

Живео је крај пута Јермолај Иванич,

у кући која у Папоротном још стоји, поред жита,

дешавало се, изјутра, још од зоре порани -

код Бабохе, у Александровскоје, хита.

Васиљ Бабошин је био столар, руку златних.

Теше колибу, купатило - а даске све варниче.

У сваком послу - трудбеник невероватни.

И још се дружио - с Јермолајем Иваничем.

Не, не потамне ратно другарство, потраја дуго.

У невољи и радости држаху до реда, знатно.

Ишли су као у боју, штитећи један другог.

Нису штедели себе ни свету поратном.

Њих нема више. Године не штеде, сви то знају,

сад им је кућа гробље сеоско, крај шевара.

Ал све до сада народ говори у том крају

да је од Бабохе до Јермохе – десет километара.

Препевао Владимир Jaгличич