Preokret - Kristina Janković

Preokret

Kroz polutamu moje sobe, rano jutarnje sunce je pokušavalo da se probije kroz spuštene roletne i ono jedno ogromno drvo koje je svoje grane protezalo čak do trećeg sprata. Polako sam ustala, pristavila kafu i otvorila terasu, sa komšijskog radija su se mešale stanice, pa se naizmenično čuo glas Ace Lukasa “O, jesi li to ti?” sa pesmom Nirvane “Smell like teen spirit”.  Na moju terasu je sleteo vrabac u potrazi za mrvicama hleba, a ja sam potom ušla unutra da se spremim za posao.  Nešto me glava boli, a u rukama osećam malaksalost, možda ću se prehladiti, sve je moguće. Jučerašnjeg dana se nisam ni sećala, ali sa otvaranjem ormara ustanovila sam da nemam ni šta da obučem.  Pogledam na sat, zar je već prošlo pola sata, pa se brzinski  oblačim i pokušavam da nađem mobilni. On zvoni, čujem ga ali ga ne vidim, najzad se pojavljuje svetli ispod  spavaćice. Gotovo sam pred vratima, kad u trenu setim se svega i vratim se u dnevnu sobu. Sedoh. Pustih tv. Oduvek me je buka smirivala.

Juče sam dobila otkaz, da tako je bilo. Pa čemu onda žurba? Zurim u ekran i ne čujem niti vidim šta pričaju. Kafa stoji na pultu u trpezariji, do pola popijena,  ali više mi se ne pije.

Danas neću izlaziti nigde, spavaću, najzad sam slobodna. Dovukla sam se do svoje sobe i legla obučena.San nije dolazio na oči. Ustadoh, namestih krevet i presvukoh se. Ako sednem na terasu, videće me komšije.Ne! Bolje da ostanem ovde. U misli mi dolazi prelepa zgrada,  ogromna poput Empajer Stejt Buildinga, u kojoj sam do juče radila, sa mnoštvom mladih, talentovanih i lepih ljudi.  Pričalo se nedeljama da će neke otpustiti, a neke unaprediti, jer moramo ići u korak sa Evropom.  Nisam brinula, radila sam u firmi preko osam godina, uvek marljiva, nikad nisam zakasnila, ostajala prekovremeno,  trudila se da ispunjavam sve zadatke, mesta za privatnost prosto nije bilo, kao da sam venčana sa firmom. A onda, rekoše mi da me direktor zove u svoju kancelariju, ušla sam nasmejana, a izašla sa šut-kartom.  Mladi direktor, sin vlasnika firme, i jedan od članova neke stranke,  mlađi od mene svega sedam godina, rekao je:

- Znate gospođo Suzana, mi vas mnogo cenimo, ali naša firma je mlada i prosperitet i razvoj nam je na prvom mestu, ne zamerite, ovde moraju da rade mladi i stručni ljudi. – nasmejao se usiljeno, mašući nekom iza mene, jer mu kancelarija beše sva u staklu, a zatim dodao – Vi ste stručni i ja verujem da ćete bez ikakvih problema naći drugi, odgovarajući posao, koji ce biti u skladu sa vašim iskustvom I godinama. – nakašljao se. – izvinite, dobicete lepu otpremninu, zabavite se, život je tek pred vama!- namignuo mi je i odlepršao u nepoznatom pravcu. – Kako to? Pa ja nisam stara, stanite, mora da je greška! – povikala sam, i pogledala kroz vrata od stakla u moje mlađe koleginice, prosperitetne i talentovane, koje su se pravile da rade nešto, da ništa nisu ni čule ni videle. Čovek koji je poražen, mora se sam povući sa bojnog polja dok ga ne dokrajče!- podigla sam glavu, pokupila svoje stvari i prošla  pored bivših koleginica, hodom gazele, ponosno se ne okrećući  ka firmi u kojoj sam ostavila skoro trećinu svog života.  Sela sam u taksi i kad je napetost popustila, svesna odjednom da sam sada nezaposleno lice, rasplakah se. Zabrinuti vozač me  pogledao okrećući se,  pitajući da li sam dobro. Dobacio mi je pakovanje papirnih maramica. -    Nije valjda toliko strašno! Nije neko umro?

- Jeste, ja sam! – rekoh i uzeh maramice. Oči mi je pekla maskara. - Dobila sam otkaz. Radila sam za njih punih osam godina, kad dođe taj Miladin i ladno kaže, gospođo Suzana, dobili ste otkaz, i doviđenja.- Vozač me je pogledao saosećajno.  Sledeće čega se sećam je da ja sedim u nekom kafiću, i taksisti prepričavam doživljaje iz firme, od kako sam se zaposlila sve do sada. On me slušao doduše jako pažljivo, ne mogu da grešim dušu, ja se osmehnem i kažem svaka mu čast, sluša me ko da je pravi psihijatar, na šta se on nasmeja i reče mi da on zaista i studira psihologiju, doduše okinuo je četvrtu godinu treći put i sad mora da taksira da bi zaradio koju kintu.  Šta ti je život! – Čudne su sudbine.- Pa sudbina ili ne, da ti ja kažem, evo smejaćeš se, mene je ostavila verenica kad sam pao drugi put četvrtu godinu, i udala se, već drugo dete na putu. - i onda je počeo svoju  priču. Pogledala sam kroz zamagljeni prozor u noć i nisam videla ništa, samo sam se pitala kako to da tako brzo pada mrak leti. Nije mi se vraćalo sama kući, tamo me je sve podsećalo na moj neuspeh, ali sam bila premorena. Nisam se sećala kako sam se probudila u svojoj kući. I tako prisećajući se, pomislih na taksistu.- Dobar je čovek, šteta što ga više neću videti.- misleći kako me je dopratio do stana i otišao svojim putem.

- Koga to nećeš videti više?- reče nepoznati, krmeljivih očiju i zamršene kose. Zurila sam u njega kao u duha, kad rekoh sebi, paleći cigaru:- Otkud ti, gde si spavao?- beše to sinoćni taksista.- Pa mnogo si me šutirala i pominjala nekog Miladina Božića, pa sam se prebacio u dnevnu, dok me nisi ubila.

- E moja Suzana, daleko ćeš ti dogurati, prosperitet ti je baš na visini zadatka! – on se na to nasmejao i seo:- Pa ako te zanima, ništa se nije desilo, molila si me da prespavam kod tebe, a ja nisam ludak da napastvujem žene u tom stanju. – nisam znala šta da kažem na to, pa mu rekoh:- Staviću nam kafu.

I tako se desio preokret u mom životu. Možete me naći na jednoj od taksi stanica gde taksiram, posao je dobar, mušterija ima raznih a i našla sam dečka, sjajnog taksistu, nedovršenog studenta psihologije, pa kud ćeš lepše. Planiramo i svadbu na jesen, još nisam odlučila na koju jesen ali biće i to jednom valjda.

Kristina Janković