Ptice bele
( Labudova pesma)
Noćas po meni kao bele ptice
padaju neke lepršave misli
restlovi-krpice
zakrpe za srce,
šavom na šavove da prišijem veru
da je još moguće
da je još letova do zenice Sunca
do juga u meni
da još jednom može
i ljubav i život...
Ptice moje bele gnezdite mi snove
zasejte semenje u kljunu doneto
klicama nadanja da opet isklijam
u onu pređašnju kad je bilo nade
kad su bila krila za krilarte pesme
izatkane letom vilinog konjica
sa Suncem u stihu
s orkanom u sroku!
Posipajte noćas po mojim snovima
sve žege mladosti skupljene pod krila,
raspirite iskre ispod pepelišta
tu gde sama spava moja mlađa strana
ispunjena tugom što više nikome
što više nikada...
&
Ptice moje pozne nemojte ni glasa
dajte mi tišine u sivo svanuće
kad se san završi
idite bezglasno kako ste mi došle
i nosite sobom sve što ste vratile
i vreme proteklo
i njega jučešnjeg
i mene današnju
i sve moje jadne lepršave misli
zalud ste doneli krpe od oblaka
nisam švalja vična da zakrpe nitim
šav na šav da vežem na rite po duši
u budjenju bolnom
ostarela
sama
Labudovu peva pozna pesnikinja
o pticama belim
u snu o letenju.
© Nena Miljanović