Ptice bele - (Labudova pjesma) Nena Miljanović

Ptice bele 

     ( Labudova pesma)

Noćas po meni kao bele ptice

padaju neke lepršave misli

restlovi-krpice

zakrpe za srce,

šavom na šavove da prišijem veru

da je još moguće

da je još letova do zenice Sunca

do juga u meni

da još jednom može

i ljubav i život...

Ptice moje bele gnezdite mi snove

zasejte semenje  u kljunu doneto

klicama nadanja da opet isklijam

u onu pređašnju kad je bilo nade

kad su bila krila za krilarte pesme

izatkane letom vilinog konjica

sa Suncem u stihu

s orkanom u sroku!

Posipajte noćas po mojim snovima

sve žege mladosti skupljene pod krila,

raspirite iskre ispod pepelišta

tu gde sama spava  moja mlađa strana

ispunjena tugom što više nikome

što više nikada...

&

Ptice moje pozne nemojte ni glasa

dajte mi tišine u sivo svanuće

kad se san završi

idite bezglasno kako ste  mi došle

i nosite sobom sve što ste vratile

i vreme proteklo

i njega jučešnjeg

i mene današnju

i sve moje jadne  lepršave misli

zalud ste doneli krpe od oblaka

nisam švalja vična da zakrpe nitim

šav na šav da vežem na rite po duši

u budjenju bolnom

ostarela

sama

Labudovu peva pozna pesnikinja

o pticama belim

u snu o letenju.

© Nena Miljanović