Puštam te
Puštam te da odeš,
da iscuriš kao nečista voda,
za koju sam mislila
da je čisto izvorište.
Puštam te da odeš,
i ne pružam ti više ruke
jer ne znaš da se grliš
srcem i dušom.
Puštam te da odeš,
jer me tvoj osmeh
više ne greje i u očima
nemaš radost prepoznavanja.
Puštam te da odeš,
jer tvoje daljine nebu sežu,
a meni je ruka dok padaš,
najdragoceniji svevišnji dar.
Puštam te da odeš,
jer ne znaš da letiš
na krilima mašte
i sanjaš otvorenih očiju.
Puštam te da odeš,
jer sam ti crno bojila roze,
slagala sreću ko rebus,
za sve tvoje sujete poze.
Puštam te da odeš,
pa leti, putuj, sreću traži,
raširi za nekog drugog
ta krila od tvojih laži.
Ljiljana Nešković Bulatović
