Put u nepoznato – Goran Matić

Put u nepoznato

Nacrtao sam ti pozdrav na zamagljenom oknu vagona

I pustio ga da otputuje.

Ti brodovi autobusi, vozovi ponašaju se kao kanibali

Na kraju pojedu sve koje volim, sve učim ispočetka

Postoje krovovi ispod kojih nikada neće izrasti kuća

Postoje dlanovi preko kojih tečeš kao potok ali nemaju dna

Moja je zenica soba sa krivim ogledalima.

Noć je ličila na mačku što oštri kandže o naša tela

Do jutra kosmos je stao u kap znoja

Naslonio sam glavu na tvoje rame mislio sam da je obala

Skuvala si kafu, plakala  i čekala da se probudim

Suze su dobovale po mom snu, mislio sam da je kiša

Otvorio sam oči, još slep od sna i mokar od kiše

Rekla si..

Posle poljubaca ja se hranim tvojim vremenom i gladna sam.

Rekao sam..

Izvini, kao svi putnici kroz vreme ja sam slep.

Upleo sam ove zrake sunca u vrele konce i ne znam šta dalje.

Postoji teorija po kojoj se naše duše teturaju kao pingvini

Budi dobra zavuci ruku izmedju mojih rebara i izvuci šaku tišine.

                                                                     Goran Matić