04.08.2020.
Proza
Romantična priča – Ugrin V. Popović
Romantična priča
Ja sam detektiv za ubistva. Ustvari, hodajući kliše. Imam 45 godina, dve bivše žene, dva deteta. Sada živim sa budućom bivšom. Još se nismo uzeli. Mlađa je od mene, i dalje je zaljubljena u akciju, i u autoritet mog poziva. To će trajati neko vreme. A, onda će postati bivša.
Ono što gledam na dnevnom nivou predstavlja horor priču nečijeg života, sa tom razlikom da su meni te priče samo još jedan novi dan, novi slučaj. Tako i tog dana, smatrajući da sam to već video, ravnodušno sam se zaputio ka gadnoj Karaburmi, koja je i tog dana opravdala svoje ime (crna rupa). Štaviše, kao da je tog dana bila gadnija, nego inače, iako to nije moguće. Mislim da ne postoji tako gadno mesto kao Karaburma, i da je to konstanta njenog postojanja, koja se ne menja, samim tim.
Dakle, ušli smo u to naselje. Mesto zločina je bilo odmah iza zgrade na kojoj je grafit- dobrodošlica, u naselje – Za svakog gosta tri grama dosta – a, to će reći, ta zgrada je bila od onih komunističkih zdanja, nadograđena u vremenu vere u demokratiju.
Jadno – jednom rečju.
Prijava je glasila na stan 7. To je bio drugi sprat. Lifta nije bilo. Pacov mi pretrča put. Mačka je išla za njim. Lavež iz stana 3 je ispratio situaciju. Sočna psovka, kao odgovor na taj pseći lavež, bila je svedok da su vlasnici psa kod kuće.
Ne bi bilo loše ako bi mačka sada pojela pacova, pas mačku a vlasnik psa. Onda bi ga ja samleo u velikoj mašini za mlevenje mesa i pretvorio u određeni broj pljeskavica. To bi onda donirao Tiršovoj. NJihova pohvala toj mojoj „humanosti“ bi bila apsurd svoje vrste. – zaključih u sebi, penjući se ka drugom spratu.
Već duže vremena pravim te i takve kalambure nadajući se da ću postati pisac kratke forme. Napokon se popeh do cilja. Pozvonismo. Zakucasmo. A, onda se rešismo da provalimo u taj stan.
To je bila prijava tzv nasilje u porodici, a u stvari poziv, koji je vrišteći pozivao u pomoć jer su dva hica ispaljena u stanu do. A u njemu je bio samo jedan stariji par. Tišina, iza tih hitaca, jeste ustvari alarmirala tu komšinicu da „digne dreku“. Tako da, evo nas ovde, pola sata kasnije. Patrola, za svaki slučaj, čeka u prizemlju. Kolega već zvoni na vrata, stana do onog od kojeg je došao poziv, dok se ja krećem ka dnevnom boravku, tog stana, koji je odisao učmalošću i barutom.
Ništa novo – mislio sam – a onda sam se prenerazio!
Ispred mene se nalazio najromantičniji prizor ikada. U stvari da ne brzam, ali opet kako da to prenesem. Uhhhhhh nikada neću postati dobar pisac kratke forme. Tako da, daću vam celinu, kako ne bih opisivao svoja stanja, dok sam otkrivao o čemu se zapravo radi, ugledavši ta dva beživotna tela, u naručju jedan drugoga. Jer taj bi hronološki opis ubio bajku. A, bajka je u zaključku, ne u opisu. Dakle, evo ga zaključak.
Ta dva starija ljudska bića su bila već 50 godina u braku. Imali su troje dece, devetoro unučadi, troje praunučadi. Bilo im je lepo. Živeli su sami. Voleli su se i dalje. Sve do jednog dana, kada su shvatili da je kraj. To je bio onaj dan, kada je Aranka, donela nalaz od doktora, u kojem je stajalo da ima tumor na plućima u termalnom stadijumu. Nije želela da padne na teret njemu. Da to bude zaključak njihovog braka. On nije želeo da bude sam. Da samoća bude zaključak njihovog života.
Sva sreća, pa je bio vojni veteran, i kao takav, imao je pištolj, a i ona, iz tog nekog perioda, kada je on mislio da je oružije romantično, poklonio joj je damski pištolj sa četiri cevi.
Dogovor je pao. Kupili su šampanj, pustili neku staru ploču. Gledali su se. Pretpostavljam da su tim pogledom rekapitulirali život. Suza u oku, suza radosnica, suza tople tuge, suza kao obećanje novog susreta...
Počeli su odbrojavanje: TRI, DVA, JEDAN – BUM, BUM – on je nju, a ona njega.
I, tako, stojim sada nad te dve starine, zagrljene u svojoj smrti, povezane krvlju, voljom i emocijom, sa pločom, od koje dopire do mene zvuk – „šampanjac ćemo otvoriti, otvoriti i popiti“, ispijenim „Milionom“, i dve lepe čaše na nogicu.
Stojim i zavidim. Tužan u spoznaji da sam zakasnio za ovako nešto.
