Rumija kao majka - Svetlana Todorović

Rumija kao majka

U zagrljaju divljine i kamenja

planina Rumija čuva znamenja.

Gromovi se nad  njom srde i mire.

Vetrovi svu noć joj ne daju mira.

Biju je tople i hladne kiše.

NJena se istorija burna piše.

S planine svakoga jutra

kotrlja se narandžasto  sunce

u modrini mora čeka bolje sutra.

Sunce kamen prži i pali

njen vrh se izdrljivošću hvali.

Zapljusnuta vrelinom sunca

podseća na gorostasa iz bajke

kakva može biti samo Majka!

Onako velika i besmrtna

noću obasuta rojem zvezda

sa visine posmatra

prolaznost vremana.

Samo joj maslina stara

njena draga, verna sestra

vekove samoće razgovara.

Kamene ostatke starog Bara

u nedrima čuva od zaborava.

Ne da vremanu da ga rastura.

Bar i more u podnožju ćute

primila ih pod svoje skute

baš kao svaka brižna Majka. 

Sunce obasjava i neke druge

nepoznate predele pitomije,

al´ mene je očarala Rumija

svirkom vetra i pesmom sirana.

Ne mogu je nikad zaboraviti!

Svakog leto ću joj se javiti,

pozdrave iz Beograda doneti

i na obalama mora boraviti.

Vraćam joj se da zarastu ožiljci

iz daljine kao čedo Majci.

Svetlana Todorović