Šaka mraka
Žena sam
moje su ruke karike
koje vezuju uglove hladnih odaja
i u dom ih pretvaraju,
beton sam, zid oslonac
gde one koje volim menjaju poraze za pobede,
moje molitve Bog uslišuje
dok puštam vetar u njihova jedra,
kao magija su grudi moje
na njima oni koji su iz srca izašli
glavu naslone i ozdrave.
Ponekad čini mi se
da sam samo komad zelenog drveta na vatri
koja sprečava da ostali ne sagore.
Na kraju dana kada se svi povuku u svetove svoje
postajem usamljena stabiljka u pustinji
koja fatamorganu sanja,
blesavi pajac koji suze osmehom skriva
sanjar koji bi svojih pet minuta i šaku mraka
da svojoj tuzi otvori njedra i zagrli je
"Oh, moja tugo, moja drugo".
Nije ovo žal za mladošću koja u nepovrat ode,
već čežnja što srce mi ludo još uvek zadrhti
za ukusom lude želje na usnama
pa pogled mi postaje razuzdan i gladan
zbog netaknutog neba u mojim očima.
Nešto u srcu se zaustaviti ne može
odćutano, potisnuto nekazano
zacvili, zareži, zavapi,
da izađe bi, neće da se skriva
dok bol postaje olovka
osećam u mraku da živa sam, živa!
A sutra, kada jutro novi dan probudi
život s novim iskušenjem zavreba
niko neće znati, ni slutiti neće
da ovom gladnom srcu vučice
samo malo, malo nežnosti treba.
Mariana Kunbar Selma
(Iz istoimene knjige Šaka mraka )
