Šaka nebitnih stvari
Na njegovom zidu je slika
Iz nje prečesto izleću duhovi
Kao ptice iz onih prastarih satova
Na krilu njegove majke je zavesa
Koju nije stigla da ishekla
Da mu sakrije suze sto kaplju
iz nekog izmišljenog sveta
U očima njegovog oca je klatno
Odatle je sakupljao fosfor i pepeo
On se često tetura pijan
Kroz hodnike njegovog detinjstva
U ruci njegove žene je venčanica
Požutela od duvana i rzanja konja
U nekoj krčmi gde se okupljaju slepi putnici
Sa glinom u osmehu
Sa peščanim sprudovima u rečima
Na koži njegove dece porasla je šuma
Tu slepi filozofiraju o šuštanju lišća
Odatle se čuju krici, rastu kao tartufi
Kad u zoru ponestaje tišine.
Postoji i ona koja kaže da je sama
Njen dodir je barica kraj mora koje isparava
A ja imam malter u prstima
I zube samlevene u beli cement
I plišanog medvedića
koji liže med iz košnica sumnje
Kovaću svetlo dok ne postane staklo
Sabijaću tišinu dok ne postane cigla
Stanjiću u lim svu tu grmljavinu
Pre nego što me se seti oluja
Reći ću...evo vam kuća,
Možda ćete naučiti da nedostajete jedni drugima
Pre nego što ja počnem
Da nedostajem samom sebi
Goran Matić
