San - Labud N. Lončar

San

Konji krvavih sapi

dolinom, samo meni, znanom

snom probuđeni jezde.

Grive im uplićem

prstima lomnim,

javom i kletvom im tepam

da se vrate po jahače.

Bilježi munja nebo,

gazim izlivene vode

utopljenicima posijane a

panjevima obilježene i

zalud pozive čekam pred

udarima kasnih iznenađenja-

samo mi oči dozivaju

velike crne ptice

što obruč polako stežu.

Na vidiku jahača nema

konji me u stopu prate,

peru kopita krvava,

očima gusle traže

da me u njih stave,

duge noći da me kude ili slave-

zaludna molba i ruke

što bacaju šljive u

okean poleglog žita,

postelju mi spremnu.

Propinju kopita svoja,

dodiruju nebesa kao ruka

jabuku zrelu,

znoj se niz leđa sliva,

da mi je znati:

ko to,

dva konja krvava ili ja

ovaj san sniva?

Za mnom krvavi konji

gaze jauke žena,

izgubljenih jahača

još uvijek nema...

                    Labud N. Lončar