Šapat iz pepela
Nežno kao što vetar koji nosi
priče prošlih vekova,
ali snažno kao glas koji više
ne može biti utišan grmim...
Gledaj me dobro –
ne trepći, ne skreći pogled.
Videla sam te u prošlom životu,
kad si me zvao grešnicom,
dok sam u rukama držala lek.
Miris majčine dušice u mojoj kosi
bio ti je otrov, ne spas.
Moj osmeh – pretnja,
moj glas – prokletstvo,
moje oči – ogledalo istine
koju nisi želeo da vidiš.
Govorio si: đavolja ljubavnica,
gospodarica senki,
jer sam znala tajne zemlje,
jer sam rukama milovala travu
i ona mi je šaputala sve svoje tajne.
Tvoje ruke su tražile moje grudi,
tvoje usne su dozivale moje ime,
ali nisam te htela.
I zato si upro prstom,
izgovorio moju osudu,
zapalio vatru da sažeže odbijanje.
Rekao : nečastivi joj pomaže,
jer sam videla ono što ti ne umeš,
jer sam znala kada će nevreme,
koja biljka leči bol,
koja reč može da zarobi dušu.
Ali nisam gorela.
Gorelo je tvoje neznanje.
Gorela je tvoja nemoć
pred rukama koje leče,
pred usnama koje znaju,
pred očima koje vide kroz mrak.
Reci mi sada, šta te plaši?
To što hodam kroz vekove,
to što se vraćam u snovima
tvojih kćeri,
što me prepoznaju u sebi,
što dišu mojim plućima?
Ja sam ona što si mislio da si spalio,
ona što diše kroz vekove.
Moji koraci odzvanjaju kroz tvoje snove,
moj glas je šapat u svakoj ženi
koja više ne ćuti.
Kad noću vetar njiše grane
i kiša šapuće po krovovima,
znaj – nisam nestala.
Samo se smejem iz tame,
iz svake žene koja se ne boji.
Nismo nestale.
Nismo poklekle.
Iz pepela smo ustale jače,
brojnije, nepokorne.
Sad koračamo zajedno.
Sad nas je više nego ikad.
I više nas nikada nećete spaliti.
Ljiljana Đurišić
