Skitači - Natalija Novaković
Skitači
Koračamo tako
stazama neznanim,
sudbom određeni —
skitači svemira,
tražeći uzalud
u njemu mira.
Lebdimo
u svojoj školjki svako,
i kad se umorni
na zemlju spustimo,
ostane nešto
između nas
i plavetnila neba,
mesečev plavi sjaj,
poput suza,
sto nosi u sebi očaj.
Duša,
kao da milost traži,
ponire u zgusnutu pomrčinu,
čekajuci dan,
dok joj se smeši
još usnula zvezda
tonući u dubine
svog plamtećeg nespokoja.
O, čoveče,
otvori svoje rane,
nek od svake zvezda
nastane,
I neka ti osvetli
pute neznane.
Natalija Novaković
