Sklad u neskladu
Na meti smo
u raljama iluzija neshvaćeni
I ko nas baš tu vidi
I čiji nas to
progone geni
nijedan put dovoljno prozračan nije
da rasplete grane
što mutne vode doneše
reka nemilosti
klizi nam
kroz prste
zatečeni
virimo
kroz pukotine i kosti
koliko svetoliki propećemo se niz juče i sad
a ruku božju ne taći
podeljeni u sebi i oko sebe
zarad smisla
Ikada postojalog
I kad svest
ne prašta
spas čekati u odrazu naslućenog
kao jedan jedini znak
ka dnu što izmiče
do istine sudnje
udahnuvši
da li će
nas prepoznati
u neskladu
sklad
a da kasno ne bude
Vesna Kerečki
