30.03.2024.
Proza

Slavko Mali - "NIJEČOVJEK", recenzija

Recenzija Slavkovih priča

 

Ovo je kratka proza u svom najboljem izdanju. Tako mnogo značenja spakovano je u tako malo reči. Senzualan magijski realizam izmešan je sa čistim nadrealizmom.

Priča Nosorozi nisu glupi počinje rečenicom:

Desilo se da je leteći nosorog sleteo na moj dlan.

Priča sa takvim početkom dosta obećava i Slavko svakako opravdava ta obećanja. Priča istovremeno blago ismeva lukrativnu industriju zdrave hrane sa njenim prodavcem-zdrave-hrane-i-veselih-snova i, uopšteno, eksploataciju životinja. Zabavno je da je protagonist nazvao svoje dete „Vegan“. Uprkos tome što nosorozi nisu glupi (jer mogu da nauče da izvode trikove kao foke), prevareni su da budu samleveni u brašno koje se može prodati za travu (možda je u pitanju dvostruko značenje, jer je protagonista samoproklamovani džanki). I tako lažljivi, prevarantski protagonista-džanki izgleda da predstavlja sve one, koji uživaju u nadmudrivanju životinja radi lične dobiti.

Omiljena tema je ludilo i ko odlučuje šta ono znači. U mojoj omiljenoj priči, Pacijent broj 2, imamo pravu satiru psihijatrije – ko je zaista normalan, pacijent koji tvrdi da nije ptica, ili psihijatar koji misli da njegov pacijent može da leti i biva iznenađen kada ga zatekne mrtvog na trotoaru nakon skoka kroz prozor. Čini se da ptice i let predstavljaju slobodu od psihijatrijske  „pomoći“ i možda od samog koncepta ludila. U Svičevoj glavi, lokalni „ludak“, poznatiji kao Ludi Milo, priča najveću istinu za dečijeg protagonistu, koji zatim sebe odrasta i biva nazvan „ludim“. Nozinan je direktna poseta psihijatru; međutim, čini se da ima malo razlike između psihijatra i pacijenta, koji pate od iste „sumanute ideje“.

U Anđelu, vulgarnost je izvrnula lepotu naopačke. Anđeo, možda tragajući za lepotom ili spasom, uništava krsteve da bi spasio duše cveća. Još jednom, bekstvo predstavlja metaforu za slobodu, sa proganjajuće tužnom rečenicom

"Bog nam počupa perje čim počnemo da letimo".

Opet, anđeo oskrnavljuje isto cveće koje navodno štiti. Sve to veoma podseća na satire religije i ropstva njegovih aseksualnih sledbenika koji uništavaju predivne duše.

 

Sve u svemu, priče povezuje krajnje sumoran pogled na svet, ali možda je najnihilističkija od svih Mesečar, u kojoj otac očajnički pokušava da ubije sina bez ubijanja Meseca (sebe?) i onda, kada njegov sin nestane, odlučuje da ipak ubije Mesec, ubivši sebe. Da li je to priča o mržnji prema sebi, roditeljskoj okrutnosti ili zamagljenim granicama između roditelja i deteta?

Kao kod većine Slavkovih dela, mnoga pitanja su ostala otvorena, nema lakih odgovora ili ponuđenih jednostavnih rešenja. Umesto toga, dok bivamo temeljno zabavljeni, takođe smo isprovocirani da mislimo o tome kako je to biti čovek. Topla preporuka!

 

Omma Velada

Osnivač i glavna urednica

Gold Dust Magazine London