Strah - Danka Avramović Mijatović

Strah

Poželim da jutro, u mrgodnom ogledalu, nikada ne svane,

jer grlo mi sve češće osušene glasnice, nemoćnu reč stežu

i kao nemušt i tup ih

mač režu, k´o rđava bolest.

Spaljena su mi sva osećanja, a ruke ispružene ka mom suncu,

sad´ grle samo zgarište netinjajuće svetlosti davnog plama

i mole sva moja buđenja da mi ostave bar deo očinjeg vida.

Sakatim svoje misli, jer nemam vremena za osvrtanje na pređeni put i ne dam mulju da me zarobi u prašumi

želja, jer svoj iskorak razlažem u večni zaborav.

Više ne izučavam raskrsnice puteva i zaobilazim putokaze

a ne zameram ni siromaštvu tuđih ruku i dela, ni rane sve,

i jedina vodilja mi je ova svetlost mesečevog fenjera.

I Božiju, evo, usvajam zapovest,

da je ljubav izvor života,

jer nemam više kud, a nemam ni vremena, da gubim bitke

davnašnjih strahova i neodsanjanih snova.

Danka Avramović Mijatović