Sve ono što nikada nije rečeno o Osvaldu Tomoviću

Sve ono što nikada nije rečeno o Osvaldu Tomoviću

Olga Tomović

Ispred mene beli papir, gladak, prazan, a pun neispisanih i neizrečenih istina o čoveku koji nije bio moj, koji je bio suma svih pozitivnih i ljudskih vrlina, koji je bio čovek svih ljudi i koji je živeo za život i domovinu, onu koju je sam izabrao da mu bude mesto gde će stvarati, voleti, izgarati, umreti. Ne moram da obećavam nikome da ću biti objektivna, jer svi su ga znali i prijatelji i neprijatelji, a nisu ga poznavali, tako da obećavam da ću biti surovo subjektivna. Pisaću kao jedini živi svedok stvaranja jednog genija, skromnog, bučnog, opasnog, duhovitog, milog, dečje iskrenog. Moja se subjektivnost podrazumeva u svim aspektima ovog nekrologa, jer, živeći povučeno, Osvald nikada nije privalčio pažnju ničim drugim do svojim maestralnim viđenjem svega što je živo i povezano.

Osvald Tomović je rođen na prvi sneg u malom mestu u Nemačkoj 1970. Rastao je kao dete-čovek, već tada izdvajajući se od svojih vršnjaka ogromnom snagom uma koji se hranio knjigama i saznanjima. A onda je krenuo u školu. Mali – veliki čovek je počeo da povezuje sve komponente naučenog sa životom u svim njegovim pojavnim oblicima. I pisao je, pisao je uvek, dnevnike, eseje, čitao je sa 11 godina Getea, a u petom osnovne, njegov esej pofesor je nosio srednjoškolcima da pogledaju kako piše jedan stranac, ali stranac koji je od njih mlađi mnogo godina. Stranac, rođeni Nemac, a stranac, borio se da sačuva dostojanstvo, nije bio ni Nemac, ni Srbin, ni Poljak. Bio je svuda i uvek za one koji ne razumeju stranac. Baš zbog te karakteristične boljke gradio se spartanski, mleo je svoju nemačku konkurenciju, da bi ga na kraju, na prvoj godini studija prozvali novim Tomasom Manom.

Studije je nastavio u Beogradu na Filiološkom Fakultetu gde je nemačku književnost izučavao iz druge perspektive, iz perspektive stranaca, Srbina. Njegova neutaživa potreba da zna svaki istorijsi podatak o Srbiji i narodu srpskom, dovodi ga do unutrašnjeg sukoba. Onda se odlučuje, postaje Srpski državljanin. Postaje Srbin, prvenstveno srcem, a kasnije i u svim ostalim aspektima svoga delovanja i pisanja.

U njemu je buktila ona revolucionarna energija koja se može naći samo u određenim ljudima. Nepravda kojom je bio opterećen, a i građanski rat koji je progurao sa tugom koju nosi svako ljudsko biće, navodi ga da 91. Pokrene najveći studentski protest protiv tadašnjeg režima Slobodana Miloševića, tada u zemčju dovodi i prestolonaslednika Karađorđevića. Kasnije se gorko kaje zbog te svoje odluke, ali kasno. Zato čini sve da narodu otvori oči i ukaže na sve nedoslednosti, nepravde, greške režima i sitnih režimskih poslušnika.

A, režimi se menjaju, ali Osvald ostaje u senci linijaša, partijskih prvaka i drugosrbijanaca, kritikujući podjednako i jedne i druge. Ubrzo stiče nadimak Kralj Undergrounda koji mu je jako smetao. Jer sebe nije video kao podzemnog princa tamne strane Srpske stvarnosti, već sasvim suprotno, kao lučonošu, kao svetlu u opštem medijskom mraku.

Tako, nakon stotina objavljenih i neobjavljenih kolumni, eseja, tekstova, priča, za druge portale i medije, odlučuje da osnuje svoj. Ne uprkos, već paralelno. Videvši da se svet okreće naglavačke, a sa njime i Srbija, a shvatajući da je ostalo u srcu ove krvave bajke prinčeva i princeza žednih prave reči i kulture, on osniva portal Konkretno.co.rs. I tako se direktno suprotstavlja svojim dugogodišnjim neprijateljima, ogoljava istinu, ne preza od tema koje najbolnije zadirz ispod kože svakog ko sebe naziva patriotom.  Na Konkretno dovodi najbolja pera one Srbije koja se ne vidi od mulja i promoviše mladost, kulturu, slikarstvo, život!

Bez ičije podrške i pomoći, on danonoćno stvara portal koji će postati brend, a koji će njegovom imenu dodati razne pogrdne nastavke. Sada, uprkos svim preprekama, cilj je postavljen, a njegova ogromna energija gura ga kao moćna lokomotiva i melje sve svoje konkurente. Ali, opet, sva ova borba ostaje skrajnuta, obaraju portal, kradu tekstove, kritikuju, vređaju, ne prezaju ni od čega da ućutkaju one koji govore istinu, a istina nije ni malo slatka, ogavnog je ukusa mrzlog govna na snegu.

Paralelno sa objavljivanjem i okupljanjem sjajnih pisaca oko sebe i portala, Osval vodi i unutrašnju borbu. Svaka neprospavana noć nosi svoj danak, svaka uvreda zapeče iako je izrečena zmijskim jezikom onih potkupljenih i slepih. Sva njegova borba biva zatrpavana petparačkim, žutim tabloidnim napisima, ali čitanost portala raste, bez obzira na napore pozicije i opozicije da ga ućutkaju.

Sećam se 2016. Tadašnji izbori, njegov tekst o cirkusu koji samo menja gradove, ali ne i tačke, i muk publike. Strah da se uputi makar jedan komentar. Strah da se kaže bravo, ništa, teks objavljen u deset ujutru u jedanaest već skidaju sa svih zidova na kojima je podeljen. Ali i to je bilo nešto, reakcija koja ukazuje na strah. Prvi komentar sam postavila baš ja (a ko bi drugi), na svom zidu, u obliku dugačke kritike sistemu koji je spreman na sve samo da se ne suoči sa pravom opozicijom koja predstavlja narod.

Od onda je krenulo i više Srbija ne ćuti. Osvaldovski se postavlja prema očiglednim lažima i krađama, strah se pretvorio u režanje.

Opet pišem okrenuta subjektivnom osećaju ponosa. Ispred mene je papir na kome sam napisala samo delić one moći koju je Osvald imao nad aždajom i osećam ponos. Ponos što sam ga poznavala, ponos što sam učestvovala u njegovom stvaranju moderne istorije, ponos što sam ga imala za sebe u retkim trenutcima slobodnog vremena, onda kada nismo pisali ni on i ja, onda kada je Srbija bila ispod snežnih oblaka, a mi sami u našoj palati od ljubavi.

Plačem nad nepravdom, žena sam, ali ne plačem očima, plačem rečima, tako me je moj učitelj naučio. Naučio me je da nije sramota svoju naciju voleti više od drugih, jer, ipak je tvoja, pa ma kakva bila u četiri zida slabo branjenih graničnih linija. Naučio me je da su stranci samo oni koji ne razumeju, samo oni otuđeno od života. Naučio me je da budem nesebiča, iskrena do kosti. A naučio je istim tim stvarima i mnogo više Srba nego što i oni sami sebi smeju da priznaju.

Osvaldovo telo je porazila druga vrsta neprijatelja, njegov duh nikada niko i ništa. Ostavio je iza sebe hiljade ispisanih redova nedovršenih knjiga, nedovršenih zbog drugih redova, onih koji su značili život ili smrt. Ostavio je i meni ovaj portal koji više i nije moj i njegov, već portal svih ljudi koji su izronili iz mulja i žedni su istine.

Postoje mnoge stvari koje nikada neću pričati o Osvaldu Tomoviću, ali to su samo naše stvari, stvari od kojih je satkana jedna ogromna ljubav, prekinuta u ekstazi. Pitala me je skoro jedna naša spisateljica:"Kako je voleti tako?", rekla sam joj samo: "Divo je i strašno je."

Samo oni koji iza sebe ostave ovoliko sećanja, ovoliko lepote, nikada neće biti zaboravljeni. Među njima će biti i on, Osvald, nekrunisani Kralj Undergrounda, Ozi, krunisani princ moga srca, večni dečak slatkog osmeha i ubojitog pera.

 __________________

Izvor:

www.konkretno.co.rs