Svi smo imali sobu za bol - Gorica Doderović

Svi smo imali sobu za bol

Svi smo imali sobu za bol.

Oko stola smo glumili sreću

dok su nam u glavi zujale bubice.

Gubili smo svest.

Tužno zar ne ?

Gazili smo čežnje

prosute na pod i sve je umiralo

samo su muškatle cvetale na osunčanoj terasi.

Ranije smo trebali biti uništeni.

Sanjali smo večito ništa.

Vrištali na sebe u sebi.

dok su kukavice sa krova blagosiljale naše raspadanje.

Ljubav je prestajala da postoji i tiho se plakalo.

Tužno zar ne?

Štipali smo se prstima pretvorenim u skalpele.

Rečenice su pljuštale ko vremenske nepogode.

A onda smo odjednom zanemeli.

Da smo zagrebali u stvarnost

videli bi dva ludaka.

Tužno zar ne?

U dzepovima smo nosili ljubičaste zvezde iz straha

da se srce ne pretvori u kamen.

Pomračio nas je Mesec

onog dana kad su potekle detinje suze.

Tužno zar ne?

Naša koliba je izgorela u jesen i tu je

kraj jedne priče.

Sa očima ratnika dva svica odleteše u noć.

Ne smemo da odustanemo od sebe.

Po nekim tuđim zidovima crtamo nebo.

Ptice koje su dugo živele u kavezu kad izađu

i dalje vide rešetke.

Morali smo biti slabi da bi postali jaki.

Ponašamo se kao da smo došli

iz nekog drugog vremena sa druge planete.

Vama je teško da slušate

meni je lako da pišem.

U dzepovima nosim još uvek ljubičaste zvezde.

Gorica Doderović