Taj trougao smrti - Ljubinka Dimitrijević

Taj trougao smrti

Starost je mladost obrisala.

Krv u venama zaspala.

Osvanuše tajne,

zaljulja se život...

Jesam li pogrešnu visinu tražila.

Ne!

Zajedno smo oslikali

auru večnosti...

i prvo rumenilo srama.

Sećaš se...

Sad...

Pod kamenom opet jutro zri.

Žar sumnje, a misao teška kao tuga.

I bí lepota ...tek,

dok je njeno traženje trajalo.

Jedna lasta

"slučajno" doleti

na nektarom otežali list.

U drhtanju, kap se sjuri

intimno i glatko

na zemljin dlan.

Dodirnu razdragani huk,

napravi tečnu milost

i poplavi žednu reku.

Upade pesma u pesmu

sa praznim ritmom

i bez rime.

Eh, da me žud nije naplavila,

oljućena bih zvezdočatac

postala,

ziguritima Mesopotamije

bih se pela,

Danu bi na svodu upitala,

gde bogovi stanuju...

na vernost, sto se večno kleli.

Bez sretanja ste srce

i bes

i zamena fatalna,

nezadovoljstvom  nesretna.

Ruža samu sebe raskrvari,

ubod u grudima gori.

Telo uz telo zaglavljeno,

al ne vredi.

Sećanja ružna ostala

na vlažnim usnama

iskre Antičke,

u prvom rumenilu srama.

Ljubinka Dimitrijević