Testament - Nenad Đekić

Testament 

Sve svoje ostavljam zemlji

u koju sam nekad samo se kleo.

Sve svoje, ostavljam jadu,

koji me uze kad tebe sam sreo.

Moje će telo da bude hrana

nekome cvetu što cveta,žut.

Moje će meso da bude snaga,

tom bednom crvu što traži put.

To oko moje, sanjivo plavo,

umesto vrana nek vadi žud,

da još jednom ugleda lice

Anđela zbog kog, bio sam lud.

Jedino srce ostavljam tebi,

u njemu uvek imaćeš dom,

jer ti već dugo stanar si njegov,

čuvaj ga, da se ne naseli zlom.

A dušu grešnu, ostavljam sebi

da mogu nekad poleteti s njom.

Da tebi dođem i milujem nežno,

znaćeš da tu sam, al’ zvaćeš me snom.

Nenad Đekić

*

Nenad Đekić, rođen 29.08.1984. godine u Kruševcu, od 2004 godine aktivan kao glumac u amaterskim pozorištima grada Kruševca a poeziju počinje da piše 2008 godine i od tada je aktivan član udruženja pesnika Poezija SRB.