Ti si ubio sve moje pesme
Razlog za bol u sobi očaja
kad vreme odgovore skriva
halapljivo gutajući laži
što se sa usana ko rojevi pčela
ka nebu penju
si Ti!
Reč umire lagano
bez opiranja
ko usahlo vrelo
što bujica beše
kad su noći aprila
Beograd bojile u plavo.
Zabluda isijava
ko rublja
što se u škrinji skriva,
činilo se da je lako hrliti Parizu u susret
kad svi vozovi kasne
a oktobar se zagonetno smeška
očekujući nas na obali Sene.
Ti si ubio sve moje pesme,
to čedomorstvo
jauče u meni
jaukom Hirošime
dok trešnjin cvet
u oku vene.
Mirjana Marković