Trag u magli
Ohrabrila sam te da obrišeš staklo,
zamagljeno od čežnjivih misli,
želja i snoviđenja,
u kojima si živeo ni kriv ni dužan...
i rečen i nedorečen...
Kako bih ja mogla jasno da te vidim,
Kako bi ti mogao jasno da me vidiš...
I... ništa se nije promenilo,
osim što se sve videlo...
i sve što je živelo u snovima..samo umrlo.
Još neko vreme na mokrom staklu
videće se tragovi tvojih prstiju..
neka poznata ulica u noći...
i možda, neke oči..
I... ništa i nije moglo da se promeni
jer smo se gledali, a nismo se videli.
Ostadosmo zauvek slepi.
Ostadosmo onaj trag u magli...
na staklu prozora.
Slađana Karanović
