Tragovi - Mariana Qunbar

Tragovi

Sve je manje  vremena

Sve je više žaljenja

Ostaju stvari koje nismo učininili

Ostaju mesta gde nismo otišli

Ostaju pesme koje nismo zapisali

Tišine koje nismo razbili

Brišu se naši otisci stopala

Stiže nas sudbina a Boga nigde nema

Večnost se preselila ni ne mahnuvši nam

A znali smo, smejati se u lice nemogućem

Mislili vreme nas neće promeniti

Nismo znali da srce i kičma su

I bez pada podjednako lomljivi

Naše srebrne reke k´o Panonsko more  isparile

Zakrčene mesečeve staze ni mislima ne možemo proći više

 Seme ljubavi odjednom nije jestivo

Svet nije osvojiv a i kuda bi smo s takvim svetom

Naše je samo ono dokle nam pogled doseže

Ostali su bele boli i crni dani

Precizni sati do kraja putovanja

Lešinari, vetar i noći koje nisu za spavanje

Misli kratog fitilja, zapaljive

I sve nevidljivo i sve odsanjano.

Između jedne reči i druge smestila se provalija tišine. 

I duša je zrela, gnjila

U svakom času može pasti

Između dve tuge

Između dve boli

Između onoga što je htela i onoga što je njeno

Oh, kako bih volela da umrem s otvorenim očima

Gledajući u sunčano Nebo

Ne predati se običnosti

Voleti s milosti zaljubljenog pesnika

Živeti ostatak vremena na vrhu obližnje planine  

Dok mi  koža ne postane krzno

Dok ne utapitim se u spostvenom snu

Zaboravim

put do ljudskosti.

Stojeći na vetru drvo bih da postanem

Usamljena ptica bez glasa ostala

Da učim reč "ljubav" iz početka.

Možda će sve moje oduvati neki divlji vetar

Možda izbrisati neke tuđe godine

Možda će i ostati zapisano do veka

Možda će to sve narod jednom pozlatiti

Jednom, ako još uvek bude bilo na zemlji ljudi u koži čoveka...

Mariana Qunbar