Večita pratnja - Slobodan B. Đurović

Večita pratnja

Kob tvoje lepote me prati

U katedralu tela ti svetla

Uhodim k’o krijumčar tajnog blaga

S prvim kukurekom petla

Gavranje kričim mač da vratim

Svetlosti, u noćne korice, draga

Jer ti si moj ponor, u vaznosu

I vaznošaj, u survavanju, bila

Sad lebdim na nevidljivom mostu

U međuprostoru bivanja i nebila

I zazivam te bulko, i vatro, i lasto

Vaznošena padom, a survana rastom

Dođi i oživi zgasle raspojase

Lovi mi poljupce korpom za leptire

Koje rasuh vazduhom da spasem

Dah, u grudima tvojim, nesmiren

Ne ono što čuh, već prećut

Ono osvoji me, u ženinom neću

Ako upijah katedralni mrak

Do bola očinja, da zakatančim

Tvoj ničim uhvativ, svetlucavi zrak,

Poslednju svetlost života u mračni

Kut zemna bivanja to ima smisla

Jer nema nikakvog smisla, al’ se desi

Ta žena mnome iznutra, k’o kapisla

Što plane u ljubav, pa se zanesvesti

Slobodan B. Đurović