Vrabac i more
Često sam tužan kad je leto bogato suncem
Svi se raduju, idu na more
Samo meni neki nemir u mislima ne da
Kad sam bio dete bili smo siromašni
Igrali smo se po svojim prašnjavim kaldrmama
Bolesnih igara
Polomiš vrapcu nogu u kolenu
A onda pronađeš pravi nerv
Koji kad povučeš i otpustaš prstići mu se skupljaju
I šire
To je svima bilo šmešno
A ja sam ćutao, osećao kao da to meni neko radi.
Da sam tad mogao da odem na more
Možda ne bih video tu sliku
Koja mi stoji u glavi i kad pomislim na nju
Počnem da stiskam i opustam pesnice
I nemam više nikakvu želju da odem
Želim samo da se pokrijem prašinom i plačem
Da ne primete drugi da me ne boli more
Nego ta surova igra s nogom nedužnog vrapca ...
Koji nije znao šta je more
kao ni ja tada
i ako bih ikad poželeo da odem tamo
pošao bih samo s njim
da poletimo zajedno
on bez noge
ja bez krila
Ali radosni što letimo na more
za koje nismo znali ni tada, a ni sada
ni gde je, ni kako izgleda, ni da li tamo pticama lome noge ...
Slavko Mali
