Vreme čuda, slepa kuća, oskudica
U detinjstvu je vreme čuda
bilo legitimna pojava.
Od magije iz snova moglo se rasti do nebesa.
Sećam se kako smo se u smiraj noći
bajkama opijali
i podanički se klanjali snazi moćnih čarobnjaka.
Bili začarani i odrastali
u kutijama od papira
u dvorcima od kristala
u zamkovima od stakla i mesečine.
Živeli smo oskudno kako i priliči.
Sve krpe na nama bile su od srme i suvog zlata.
Po potrebi smo skrivali potajne snove
u svet vodomara i vilenjaka.
Zle veštice su bile tu u komšiluku.
Jednog mladića koji je poročno
u nekakav greh ogrezao
pretvorile su u zeca koji je prestravljen
od lovaca i zverinja
pobegao u šumu.
Drugog dečaka koji je praćkom lovio sve što leti
posule su prahom od kojeg bridi koža
i dlake rastu u očima.
Ni tada se nije prizvao pameti.
Pomalo srdito
preobrazile su tog ugursuza
u okamenjenog gavrana
ili stenu pokraj puta
koja po potrebi ume da leti.
Prizivali smo u dokolici nevidljiva bića
sa onoga sveta.
Bezimena kao sve što se rađalo iz straha.
Onako iz potaje i daleko od urokljivih očiju
od besmrtnika smo bezobrazno krali
predsmrtne otkucaje života.
Čuvali ih potom za vremena
koja će jednom i nama u pohode doći.
I nije sramota od straha zanemeti.
Ostaviti prošlo da u prošlome zanoveta.
Premalo je tajni sakriveno od prolaznosti.
Zbrajali smo znanja u večnu knjigu života.
Pamtili sve što se moralo zaboraviti.
Zaboravljali imendane
i kako nam se potomci zovu.
Pouke su znale da nas raspamete.
U pustinji sunce ne leči vrelinu.
Otišli smo žedni sa svakog izvora
podvijenog repa kao u hijene.
Grabili ka središtu nedođije
gde je grobno mesto moćno utočište.
Što mladost previdi zrelo doba sniva.
(Ove uspomene iz detinjstva
glođu kosti trošne jave.)
Greh je u obmani besmrtne magije.
Treba i to reći uspomene trunu.
Nema više tajni da hrane svanuća.
Grimizni smiraji odavno planduju.
U toru je zmija podojila brezu.
Gde slepac tavori i kuća je slepa.
Ništa nije moćnije od snova.
Krug počinje tamo gde se i zatvara.
Magije će biti dok bude života.
Veselin Mišnić