Zašto ne volim poeziju – Goran Matić

Zašto ne volim poeziju 

Taj prvi dodir ruke mogao bi značiti bilo šta

Sećanje na svitca koga držiš u ruci nekog davnog leta

Hvatanje kapi kiše dok čekaš da se vrati majka

Mesec koga meriš sa dva prsta ali ga ne možeš stisnuti

Udar talasa o drveno dno čamca kada prvi put prelaziš reku.

Neke stvari ne treba prokazati pesmi.

Slikari trebaju poštedeti boje

Poezija treba poštedeti reči

Pustiti ih da iscure u bezdan preko usana

Rastegnutih u osmeh koji si davno zaboravio.

Moje reči vole duga putovanja vozovima

Dok se jesen lepi za okna

Dok menjaju lica stranaca

Volim tišinu kojom se odvajaju jedne od drugih.

Volim to dete u sebi koga hranim paperjem

Ono zna šta znači taj dodir

Ono pomera prste koje umačem u tudje meso, radost, bol

Ono je čarobnjak čija duša ostaje zarobljena u stvarima

Na koje magija ne deluje.

Precizni ugrizi vremena imaju ukus čelika

Kako da joj kažem, ako ostane zarobljena u pesmi

Život će joj proći u dokolici

Kako da joj kažem, da nespretno ulazi u kapilare noći

Da sopstvene snove lovim na dah

Potresen smrću zvezdanih jata u njenim očima kada plače.

Nacrtao sam ti oblak u nekom ćorsokaku sudbine

I čekam da ti kiša pokvasi lice.

Postoji taj grad u kome bi mogli živeti od svetla

Stužući prašinu sa krila noćnih leptira

Napravili bi ulicu, park, drvorede.

Postoji viseći most rastegnut izmedju naših tela

Na kome se često smejemo

Govoreći da je voda telo boga koji nas je zaboravio.

Potapam te u svoju nemoć kao kesicu čaja.

Tako reči dobijaju nova značenja

Zato ne volim poeziju

Liči na glas nemog dečaka

Kome su krici jedino što ga vezuje

Za ono što je hteo da vam kaže.

Goran Matić