Zrak
Samo sam zrak jedan,
u svetlosti od koje sam sazdana,
i vrcam,
čas amo čas tamo,
rasipam se nestajem,
ali u večnoj svetlosti
u svitanje opstajem .
Svitanju drhćem prozračnom
u kome crpem svoj zračni
zvezdani prah,
od zornjače jasne,
dok njen treperavi
sjaj gasne
a jutro se lenjo prikrada
izmedju mesečevih ograda.
Skoknem tako,
na cvet ljubičice,
da joj osvetlim
usnulo lice.
Ona polako protegne
svoje mirisne listiće
okom blistavim namigne,
Ah, evo vec sviće.
Natalija Novaković