09.06.2021.
Poezija

Zrak - Natalija Novaković

 

 

 

Zrak

 

Samo sam zrak jedan,

u svetlosti od koje sam sazdana,

i vrcam,

čas amo čas tamo,

rasipam se nestajem,

ali u večnoj svetlosti

u svitanje opstajem .

 Svitanju drhćem prozračnom

u kome crpem svoj zračni

zvezdani prah,

od zornjače jasne,

dok njen treperavi

sjaj gasne

a jutro se lenjo prikrada

izmedju mesečevih ograda.

Skoknem tako,

na cvet ljubičice,

da joj osvetlim

usnulo lice.

Ona polako protegne

svoje mirisne listiće

okom blistavim namigne,

Ah, evo vec sviće.

 

Natalija Novaković