Zrak - Natalija Novaković

Zrak

Samo sam zrak jedan,

u svetlosti od koje sam sazdana,

i vrcam,

čas amo čas tamo,

rasipam se nestajem,

ali u večnoj svetlosti

u svitanje opstajem .

Svitanju drhćem prozračnom

u kome crpem svoj zračni

zvezdani prah,

od zornjače jasne,

dok njen treperavi

sjaj gasne

a jutro se lenjo prikrada

izmedju mesečevih ograda.

Skoknem tako,

na cvet ljubičice,

da joj osvetlim

usnulo lice.

Ona polako protegne

svoje mirisne listiće

okom blistavim namigne,

Ah, evo vec sviće.

Natalija Novaković

Pročitajte još