Zvona- Goran Matić

Zvona

Čuju se večernja zvona,

njihov zvuk se penje uz brdo,

zadihan ulazi u moje uši,

kao rovac razgrće humus tišine.

Umoran sam od svih tih oltara

što još spavaju po šumama,

slušaju molitve pregladnelih zveri.

Pokrivamo senke pepelom,

uvijamo zavojima neizgovorene reči,

mumije naših strahova

vladaju svetom,pa šta.

Ja sam odavno mrtav

po kalendaru Maja,

slobodan sam da radim šta hoću.

Neću više sa bogom da se igram

crvenih rukavica

na mala sam vrata ušao

u sopstvene kosti.

Al nisam te zvao da to gledaš

zvao sam te da se sa mnom smeješ

i noći i mesecu i zvonima.

Koliko je stvari tako dugo i vešto

sakrivalo smeh od mene.

Eho samosažaljivih suza

putuje svetom,

odbija se o rapave zidove

koje smo podigli iz razočaranja.

Grobovi nas čekaju u zasedi,

ne padamo odjednom,

krunimo se tamo polako.

U naše bore urezuju uspavanku,

kao na staru gramofonsku ploču,

pucketaju note u vazduhu,

kao drvo u peći.

A ja se smejem zvuku večernjih zvona.

Goran Matić