22.09.2020.
Proza

Markezova knjiga - Šerzod Artikov

 

 

Markezova knjiga

 

Volim oktobar. U oktobru ima više vetra i kiše. Vreme je često oblačno. Žuto lišće šušti pod nogama, a opadanje lišća donosi mir i utehu u srce.

Juče je bilo vetrovito, a danas je padala kiša. Do večeri, iako je bilo tiho, gorčina koja je dopirala sa zemlje i njen vlažni miris i dalje su se zadržavali u mom dahu. Uveče je temperatura dramatično pala, pa sam se ohladio na balkonu. Zatim je ušao unutra.

Moja prijatna soba imala je dugačku i veliku policu za knjige. Prišao sam joj i na trenutak razmislio šta da radim. Nisam bio sklon čitanju. Boljela me glava, a srce mi je lupalo. Knjiga verovatno neće pomoći u takvoj situaciji.

Kad sam seo na stolicu, ponovo sam se setio da Nafisa nije došla po knjigu. Markezovu “Sto godina samoće” uzela je pre tačno deset dana. Od tada je nisam video.

Vremenom se glavobolja pogoršavala. Uzeo sam lek i popio sveže skuvanu gorku kafu. Posle toga počeo sam da hodam napred-nazad po sobi ...

... U kući preko puta ulice živela je stara Ruskinja. Umrla je pre dva meseca, a Nafisa se preselila sa porodicom u taj stan. Staričin sin koji živi u inostranstvu prodao im je kuću. Nafisin otac bio je vojno lice, radio je u vojnom delu grada, a ona je, ako se ne varam, u školi predavala engleski jezik.

 Sigurno je čula od komšija da imam ličnu biblioteku. Sama nikada nije pitala za to. Kada me je srela na ulici, samo je klimnula glavom u znak pozdrava, ne rekavši ništa, verovatno je bilo nezgodno nešto tražiti.

 - Mogu li da pročitam nešto iz vaših knjiga?

Pitala je jednog dana, iznenada se pojavivši ispred mog stana.

 U početku sam bio veoma iznenađen. Niko me ovde nije pitao za knjige. Ipak, pozvao sam je unutra.

 - Imaš toliko knjiga!

Razgledala je moju biblioteku i bila srećna kao malo dete. Stajao sam pred prozorom u tišini, pritiskajući cigaretu na usne. Nisam hteo da joj odgovorim. Mislio sam da će tada postaviti još pitanja. Nekad nisam nikome odgovarao kad sam pušio.

- Mogu li da pozajmim knjigu DŽeka Londona?

Klimnuo sam glavom, udišući dim cigarete i okrećući joj leđa. Nafisa je uzela knjigu i od srca mi se zahvalila.

 - Mnogo vam hvala! Pročitaću brzo!

Njena prva knjiga bila je Martin Eden. Tada je počela da me posećuje svaka tri ili četiri dana. Jedva smo razgovarali, bilo joj je malo neugodno, pogotovo kad je videla da joj ne obraćam pažnju. Kada je primetila kako ravnodušno pušim na prozoru, pažljivo je vratila pročitanu knjigu na policu i uzevši sa nje ono što joj je trebalo, žurno je otišla.

Vremenom je ovo postala naša rutina. Ali poslednji put je bilo drugačije. Ne znam ni zašto. Ovaj put nisam pušio pored prozora. Naprotiv, sedeo sam u fotelji i nisam skidao pogled sa nje. Ni ona nije žurila da ode, ostavivši knjigu. Stajala je ispred police duže nego obično, kao da ne može da bira. Posle duže stanke, pokupila je Markezovu “Sto godina samoće” i sa zanimanjem je pogledala, stojeći u središtu sobe.

- Ispada da volite da čitate svetsku književnost?

Pitao sam, gledajući je prvi put pažljivo.

Kad mi je uhvatila pogled, zacrvenela se kao cvekla.

„Da, često čitam svetsku literaturu“, rekla je, zadržavajući prisebnost, i nastavila da okreće stranice knjige.

 Možda nije bila privlačna. Ipak, njeno pristojno ponašanje, fluidnost pokreta, mirno samopouzdanje i istovremeno žeđ za životom koja joj je blistala u očima bili su izuzetno privlačni.

 - Jeste li pročitali sve ove knjige?

 "Skoro", rekao sam, gledajući u ormar.

 "Zavidim vam", nastavila je, zatvarajući knjigu i odlazeći.

 - Hoćete li šoljicu kafe?

Pitao sam iznenada ustajući kad je stigla do praga.

- Danas je pravo vreme za kafu.

 Nafisa pogleda kroz otvoren prozor.

 "Pa, ako vam to ne stvori probleme ..." rekla je stidljivo.

 - Treba li vam šećer ili ne?

 - Neka bude bez šećera.

Za kafom sam zaboravio na svoju nedruštvenost i stidljivost. Sa oduševljenjem sam joj govorio o knjigama koje je pročitao i svojim omiljenim autorima. Slušala me je sa zanimanjem i pažnjom. Kada je došao red na nju, govorila je sa zadovoljstvom i ne manjim oduševljenjem. Slušajući je, shvatio sam da me je fascinirao čovek čiji je pogled na svet bio poput mog, poput dve kapi vode i da sam konačno osetio slatko zadovoljstvo koje mi je nedostajalo u životu dugi niz godina.

Kad je otišla, ponovo sam bio sam sa knjigama. Kao i uvek. Mnogo sam se prevario očekujući da će moje srce, naviklo na samoću, ponovo početi tiho da luta svojim pustim uglovima. Prvi put sam se osećao duboko sam, osetio sam punoću ovog sumornog osećanja u četiri zida.

Kad sam sutradan izašao iz kuće, slučajno sam sreo Nafisu na ulici. S njom je bila i njena sestra koja je išla u školu. Kao i uvek, pozdravio sam je, ali smo u tišini odšetali do autobuske stanice. Želeo sam da govorim, ali onda sam se predomislio. Možda bi je bilo sramota zbog ljudi oko nje.

Na autobuskoj stanici uhvatio sam taksi, a ona je ušla u autobus. Usput sam se setio knjige koju je poslednji put pozajmila. Tada sam se zapitao da li će je brzo pročitati. Na kraju sam mislio da će uspeti.

Prošla su četiri dana bez ikakvih vesti. Petog, Nafisino odsustvo iscedilo je duševni mir iz moje duše. Šestog, suprotno mojoj prirodi,  počeo sam da postajem veoma nervozan. Sedmog dana, pušeći pored prozora kao i obično, došao sam do zaključka da je nemoguće ne pročitati ovu knjigu Markeza za nedelju dana, i ovaj zaključak me doveo do očaja.

Juče mi se pogoršalo stanje uma, zbog čega nisam mogao da se koncentrišem na posao u osiguravajućem društvu. Nisam imao pojma kako možete toliko dugo čitati knjigu od 386 stranica i stalno sam razmišljao o tome. Druge opsesivne misli motale su mi se po glavi. Verovatno Nafisa nije imala vremena da pročita knjigu, rekao sam sebi. Posle minut pomislio sam da joj se knjiga jednostavno nije svidela i zaboravila je da je vrati.

Većinu mojih kolega nije zanimalo čitanje, sa izuzetkom Feruze Anvarovne iz odeljenja za upravljanje rizicima. Imala je oko trideset pet godina - bila je iskrena i vrlo inteligentna žena. Tokom pauze želeo sam da je pitam za ovu knjigu Markueza, koja mi je zaokupila čitav um.

 -Feruza Anvarovna, rekoh, ulazeći. - Mogu li nešto da vas pitam?

 Razvrstavala je gomile papira na stolu.

 - Naravno, Humaiun.

 - Koliko bi dana čitati knjigu sa trista osamdeset i šest stranica?

 Feruza Anvarovna je malo razmislila.

 - Zavisi o kakvoj se knjizi radi. Ako mi se učini zanimljivim, čitaću za sedam dana. Ako ne, neću je pročitati ni za mesec dana.

 

Nešto kasnije, obratio sam se jednom od svojih klijenata sa istim pitanjem.

„Ako pokušam, verovatno ću ga pročitati za dve nedelje“, rekao je, razmišljajući.

 

Na putu kući pitao sam ovo pitanje taksistu.

 „Iskreno, nisam zainteresovan za čitanje knjiga“, rekao je, nacerivši mi se kroz retrovizor.

Vraćajući se kući, stajao sam u hodniku, naslonjen na zid, ne ulazeći unutra. Ovo je imalo osnovnu svrhu: Ako me Nafisa vidi sa svog prozora, verovatno će doći da promeni knjigu. Stajao sam tamo dvadeset minuta. Ali na vrata se nije zakucalo. Razočaran, posegnuo sam u džep pantalona i izvadio kutiju cigareta. Kutija je bila gotovo prazna. Srećom, tamo je ostala poslednja cigareta. Pomogla mi je da malo odvratim pažnju: otišao sam do police i izvadiio neke knjige. Jedna je imala dvesta pedeset i četiri, druga sto osamdeset i tri, a treća sto dvadeset i četiri stranice. Ostavio sam ovu treću, a ostatak vratio na policu. Pregledavši knjigu od početka do kraja, odlučio sam da je preporučim Nafisi sledeći put ...

... Lutajući po sobi ubrzo sam umorio noge. Zavalio sam se u stolicu. Bol u glavi počeo je da popušta nakon tableta. Ali moje srce je i dalje lupalo kao ludo. Naslonivši glavu na ivicu stolice, na trenutak sam zatvorio oči. Pred očima mi je lebdeo Nafisin lik.

 Tada sam shvatio da su nelagodnost, nervoza, loše raspoloženje tokom poslednjih deset dana rezultat čekanja. Ja, naviknut od detinjstva da ne očekujem ništa, radovao sam se susretu sa njom kao ničem drugom. Radovaao sam se kada će ponovo doći k meni, razgovarati sa mnom i kako će njen prijatan glas ispuniti sobu. Zašto bih lagao sebe? Uostalom, zaista nije bilo važno koliko je Markezova knjiga trajala.

Kad sam prepoznao ovu činjenicu, iznenada sam se nasmejao. Moj smeh je bio pun bola, čežnje i tuge. Nastavio sam da se smejem. Glas mi je postajao sve glasniji. U tom trenutku čulo se kucanje  na vrata. U početku nisam obraćao pažnju. Tada je neko ponovo zakucao. Pre nego što sam je otvorio, ispravio sam kravatu i zakopčao košulju. Onda sam ga otvorio. Nafisa je stajala na pragu držeći knjigu u ruci.

„Jedva sam završila“, rekla je, pokušavajući da se nasmeši i pokazujući mi knjigu u ruci. - Markez me je naterao da se oznojim ...

 

Oktobar 2019

 

*

Šerzod Artikov je rođen 1985. godine u gradu Margilan, regija Fergana. Diplomirao na Politehničkom institutu Fergana. NJegova dela objavljuju se u republičkoj štampi. Jedan od pobednika nacionalnog književnog konkursa „Marvarid Ulkam“ - „Moja biserna zemlja“ u prozi.

 

/PREVEO: Goran Radičević/

 

 

 

* * *

 

 

Книга Маркеса

 

Я лÑŽблÑŽ октябрÑŒ. В октябре болÑŒше ветра и дождей. Погода часто бÑ‹вает облачной. Под ногами шелестят желтÑ‹е листья, а листопад приносит сердцу спокойствие и утешение.

Вчера бÑ‹ло ветрено, а сегодня шел дождÑŒ. К вечеру, хотя бÑ‹ло тихо, горечÑŒ, которая шла от земли, и ее влажный запах все еще задерживалисÑŒ в моем дÑ‹хании. Вечером температура силÑŒно упала, поэтому я остÑ‹вал на балконе. Затем вошел внутрÑŒ.

В моей уÑŽтной комнате бÑ‹ла длинная и болÑŒшая книжная полка. Я подошел к ней и на мгновение задумался, что делатÑŒ. Я не бÑ‹л склонен читатÑŒ. Голова болела, а сердце стучало. Вряд ли книга поможет в подобной ситуации.

Когда опустился на стул, я снова вспомнил, что Нафиса не пришла за книгой. Она взяла «Сто лет одиночества» Маркеса ровно десятÑŒ дней назад. С тех пор ее не бÑ‹ло видно.

Со временем головная болÑŒ усиливаласÑŒ. Я принял лекарство и вдобавок вÑ‹пил свежесваренный горÑŒкий кофе. После этого начал ходитÑŒ в комнате взад и вперед…

…В доме через дорогу от меня жила русская старуха. Она умерла два месяца назад, и Нафиса со своей семÑŒей переехала в ее квартиру. СÑ‹н старухи, живущий за границей, продал им дом. Отец НафисÑ‹ бÑ‹л военнÑ‹м, работал в военной части города, а она сама, если не ошибаÑŽсÑŒ, преподавала английский язÑ‹к в школе.

Должно бÑ‹тÑŒ, она услÑ‹шала от соседей, что у меня естÑŒ личная библиотека. Сама никогда не спрашивала об этом. Когда встречала меня на улице, толÑŒко кивала в знак приветствия, ничего не говоря, наверно, бÑ‹ло неудобно проситÑŒ что-то.

— Можно мне что-нибудÑŒ почитатÑŒ из ваших книг? — спросила она однаждÑ‹, внезапно появившисÑŒ перед моей квартирой.

Сначала я бÑ‹л оченÑŒ удивлен. Никто здесÑŒ не просил у меня книг. Тем не менее пригласил ее внутрÑŒ.

— У вас так много книг!

Она осматривала моÑŽ библиотеку и радоваласÑŒ, как маленÑŒкий ребенок. Я молча стоял перед окном, прижимая сигарету к губам. Не хотел отвечатÑŒ ей. Думал, что тогда она будет задаватÑŒ болÑŒше вопросов. Я привÑ‹к никому не отвечатÑŒ, когда курил.

— Могу ли я взятÑŒ книгу Джека Лондона? — спросила она.

Я кивнул в знак согласия, вдÑ‹хая сигаретный дÑ‹м и поворачиваясÑŒ к ней спиной. Нафиса взяла книгу и от души поблагодарила меня.

— БолÑŒшое вам спасибо! Я прочитаÑŽ ее бÑ‹стро!

Ее первой книгой бÑ‹ла «Мартин Иден». Затем она начала приходитÑŒ ко мне через каждÑ‹е три или четÑ‹ре дня. МÑ‹ почти не общалисÑŒ, она немного смущаласÑŒ, особенно когда видела, что я не обращаÑŽ на нее внимания. Когда замечала, как я равнодушно курÑŽ у окна, она осторожно возвращала

прочитаннуÑŽ книгу на полку и, взяв с нее то, что ей бÑ‹ло нужно, поспешно уходила.

Со временем это превратилосÑŒ в нашу рутину. Но в последний раз все бÑ‹ло иначе. Я даже не знаÑŽ почему. На этот раз я не курил у окна. Наоборот, сидел в кресле и не сводил с нее глаз. Она тоже не спешила уходитÑŒ, оставив книгу. Стояла перед полкой долÑŒше обÑ‹чного, как будто не могла вÑ‹братÑŒ. После долгой паузÑ‹ она взяла «Сто лет одиночества» Маркеса и с интересом рассматривала ее, стоя в центрÑ‹ комнатÑ‹.

— ОказÑ‹вается, вÑ‹ лÑŽбите читатÑŒ мировуÑŽ литературу? — спросил я, впервÑ‹е присталÑŒно глядя на нее.

Когда она поймала мой взгляд, то покраснела как свекла.

— Да, я часто читаÑŽ мировуÑŽ литературу, — сказала она, сохраняя самообладание, и продолжила перелистÑ‹ватÑŒ страницÑ‹ книги.

Пожалуй, ее нелÑŒзя бÑ‹ло назватÑŒ привлекателÑŒной. Тем не менее ее вежливое поведение, плавностÑŒ движений, спокойная уверенностÑŒ и в то же время жажда жизни, сиющая в глазах, бÑ‹ли чрезвÑ‹чайно притягателÑŒнÑ‹.

— ВÑ‹ прочитали все эти книги?

— Почти, — сказал я, посмотрев на шкаф.

— Я завидуÑŽ вам, — продолжила она, закрÑ‹вая книгу и собираясÑŒ уйти.

— ВÑ‹ не откажетесÑŒ от чашечки кофе? — спросил я, внезапно встав, когда она дошла до порога. — Сегодня подходящая погода для кофе.

Нафиса вÑ‹глянула в открÑ‹тое окно.

— Ну, если это не доставит вам хлопот… — сказала она смущенно.

— Вам с сахаром или без?

— ПустÑŒ будет без сахара.

За кофе я забÑ‹л своÑŽ нелÑŽдимостÑŒ и застенчивостÑŒ. С Ñнтузиазмом говорил о прочитаннÑ‹х книгах и лÑŽбимÑ‹х авторах. Она слушала меня с интересом и вниманием. Когда подошла ее очередÑŒ, говорила с удоволÑŒствием и не менÑŒшим энтузиазмом. Слушая ее, я понял, что бÑ‹л очарован человеком, чÑŒе мировоззрение бÑ‹ло похоже на мое как две каплÑ‹ водÑ‹ и что я наконец ощутил сладкое удоволÑŒствие, которого не хватало в моей жизни в течение многих лет.

Когда она ушла, я снова остался наедине с книгами. Как это бÑ‹ло всегда. Я силÑŒно ошибался, ожидая, что мое сердце, привÑ‹кшее к одиночеству, снова начнет тихо блуждатÑŒ в его пустÑ‹ннÑ‹х уголках. ВпервÑ‹е я почуствовал себя глубоко одиноким, ощутил всÑŽ полноту этого мрачного чувства в четÑ‹рех стенах.

Когда я вÑ‹шел из дома на следующий денÑŒ, то случайно встретил Нафису на улице. С ней бÑ‹ла ее сестра, которая шла в школу. Как всегда, я поприветствовал ее, но до автобусной остановки мÑ‹ прошли молча. Я хотел заговоритÑŒ, но потом раздумал. Может бÑ‹тÑŒ, опятÑŒ смутился из-за окружающих лÑŽдей.

На остановке я поймал такси, а она села в автобус. По дороге я вспомнил книгу, которуÑŽ она взяла в последний раз. Затем начал гадатÑŒ, прочитает ли она ее бÑ‹стро. В конце концов твердо решил, что у нее получится.

ЧетÑ‹ре дня прошли без каких-либо вестей. На пятый отсутствие НафисÑ‹ вÑ‹давило душевный покой из моей души. На шестой, вопреки моей природе, мое сердце упало, и я начал оченÑŒ нервничатÑŒ. На седÑŒмой денÑŒ, как обÑ‹чно куря у окна, я пришел к вÑ‹воду, что невозмножно не закончитÑŒ чтение этой книги Маркеса за неделÑŽ, и этот вÑ‹вод привел меня к припадкам.

Вчера мое душевное состояние ухудшилосÑŒ, из-за чего я не мог сосредоточитÑŒся на своей работе в страховой компании. Я не представлял, как можно читатÑŒ 386-страничнуÑŽ книгу так долго, и постоянно думал об этом. В моей голове сновали другие навязчивÑ‹е мÑ‹сли. Наверно, у НафисÑ‹ не бÑ‹ло времени, чтобÑ‹ прочитатÑŒ книгу, сказал я самому себе. Спустя минутв подумал, что ей просто не понравиласÑŒ книга и она забÑ‹ла вернутÑŒ ее.

БолÑŒшинство моих коллег не интересовалисÑŒ чтением, за исклÑŽчением ФерузÑ‹ АнваровнÑ‹ из отдела управления рисками. Ей бÑ‹ло около тридцати пяти лет — это бÑ‹ла искренняя и оченÑŒ умная женщина. В перерÑ‹ве я хотел спроситÑŒ ее об этой книге Маркеса, которая занимала весÑŒ мой разум.

— Феруза Анваровна, — сказал я входя. — Могу я вас кое о чем спроситÑŒ?

Она в это время сортировала стопки бумаг на столе.

— Конечно, ХумаÑŽн.

— СколÑŒко дней вÑ‹ будете читатÑŒ книгу, в которой триста восемÑŒдесят шестÑŒ страниц?

Феруза Анваровна немного задумаласÑŒ.

— Это зависит от того, что это за книга. Если меня она заинтересует, я закончу читатÑŒ через семÑŒ дней. Если нет — не прочитаÑŽ даже за месяц.

ЧутÑŒ позже я обратился к одному из своих клиентов с тем же вопросом.

— Если я постараÑŽсÑŒ, вероятно, прочитаÑŽ ее в течение двух неделÑŒ, — сказал он, задумавшисÑŒ.

По пути домой задал этот вопрос и таксисту.

— Честно говоря, мне не интересно чтение книг, — сказал он, улибаясÑŒ мне через зеркало заднего вида.

ВернувшисÑŒ домой, я встал в коридоре, прислонившисÑŒ к стене, не заходя внутрÑŒ. У Ñтого бÑ‹ла подспудная целÑŒ: если бÑ‹ Нафиса увидела меня из своего окна, она, вероятно, пришла бÑ‹ поменятÑŒ книгу. Я стоял так двадцатÑŒ минут. Но не бÑ‹ло никакого стука в дверÑŒ. РазочаровавшисÑŒ, я сунул руку в карман брÑŽк и вÑ‹тащил пачку сигарет. Коробка бÑ‹ла почти пуста. К счастью, там осталавасÑŒ последняя сигарета. Она помогла мне немного отвлечÑŒся: я подошел к книжной полке и взял оттуда несколÑŒко книг. В одной бÑ‹ло двести пятÑŒдесят четÑ‹ре, в другой сто восемÑŒдесят три, а в третÑŒей — сто двадцатÑŒ четÑ‹ре страницÑ‹. Я оставил эту третью и положил осталÑŒнÑ‹е обратно на полку. Пролистав книгу от начала до конца, я решил посоветоватÑŒ ее Нафисе на следующий раз…

…Блуждание по комнате вскоре утомило мои ноги. Я откинулся на спинку кресла. БолÑŒ в голове начала стихатÑŒ после вÑ‹питой таблетки. Но мое сердце все еще колотилосÑŒ как бешеное. Положив голову на край кресла, я на мгновение закрÑ‹л глаза. Образ НафисÑ‹ проплÑ‹вал перед моими глазами

вновÑŒ и вновÑŒ. Потом я понял, что дискомфорт, нервозностÑŒ, плохое настроение в течение последних десяти дней — все это бÑ‹ло резулÑŒтатом ожидания. Я, приученный с детства не ожидатÑŒ ничего, предвкушал встречу с ней как ничто другое. Я с нетерпением ждал, когда она снова придет ко мне, как поговорит со мной и ее приятный голос заполнит комнату. Зачем мне лгатÑŒ себе? ВедÑŒ на самом деле не имело никакого значения, как долго читается книга Маркеса.

Когда я признал этот факт, то вдруг рассмеялся. Мой смех бÑ‹л полон боли, тоски и грусти. Я продолжал смеятÑŒся. Мой голос становился все громче. В Ñтот момент в дверÑŒ постучали. Сначала я не обратил внимания. Затем кто-то постучал вновÑŒ. Прежде чем открÑ‹тÑŒ, я поправил галстук и застегнул пуговицÑ‹ на рубашке. После этого открÑ‹л. Нафиса стояла на пороге, держа в руке книгу.

— Я с трудом закончила, — сказала она, пÑ‹таясÑŒ улÑ‹бнутÑŒся и показÑ‹вая мне книгу в руке. — Маркес заставил меня силÑŒно попотетÑŒ…

2019 г. октябрÑŒ

 

*


Шерзод Артиков је рођен 1985. године у граду Маргилан, регија Фергана. Дипломирао на Политехничком институту Фергана. Његова дела објављују се у републичкој штампи. Један од победника националног књижевног конкурса „Марварид Улкам“ - „Моја бисерна земља“ у прози.