Nevreme

Doselili su se sa par kartonskih kutija u komšijski podrum. U prostoriju sa čijeg tavana, obloženog lamperijom visi kabal sa sijalicom. Do nje se stizalo kroz uzani hodnik sa metalnim garažnim vratima na ulazu. Dok je otac unosio kutije, majka je u rukama držala dečaka. Iza njih je plakosa devojčica vodila belog psa na kaišu starog mantila. Taj prozor sam uvek gledala sa svoje terase. Bio je to samo prozor, iza koga su zimi sklanjane saksije sa cvećem i dvorišne garniture. Nisu imali zavese pa se videlo kako za večerom devojčica deo svog uštipka krišom baca psu koji strpljivo sedi kraj njenih nogu. Potom bi u zelenom lavoru oprali noge i odlazili na spavanje. Dvoje odraslih bi sedeli i nešto dugo pričali. Volela sam kad izadjem na terasu i vidim tu tihu porodicu. Vremenom su i oni mene uočili pa smo se ljubazno pozdravljali razmenivši po koju reč. Bili su suprotnost ljudima u čiju su se kuću doselili. Stariji bračni par je uvek bio nervozan, gotovo neprijatan. Često bih čula kako komšija psuje jer je dečak otkinuo tek procvetalu ružu. Majka bi se uljudno izvinila brzo sklonivši dečaka u kuću. Dugo i strpljivo bi mu nešto objašnjavala mazeći mu uplakane obraze. Kad nervozni komšija viče u dvorištu njihov beli pas poi menu Bento se provuče kroz živu ogradu i pobegne u moje dvorište. Sklupča se u ćošak i čeka da ga devojčica pozove ili potraži. Plašio se svega što je glasno, kosačice za travu, sirena, petardi. Ako se ne vrati na poziv mala Kaja proviri kroz ogradu i vrlo ozbiljno ga teši da će biti sve u redu. Često bih Bentu bacila neku koskicu a Kaji dala bombonu ili čokoladnu bananicu za nju i brata. Posle nekog vremena mi je svečano i značajno rekla da je rešila da joj budem drugarica. Prateći njenu ozbiljnost prihvatih naše druženje. Otvor u živoj ogradi je ubrzo postao veći. Svaki moj boravak u dvorištu Bento i Kaja su koristili za naša druženja. Ponekad bi povela i svog brata Petra, ozbiljno mu objašnjavajući da bude dobar i ništa ne dira. Kad bi je majka prekorela što mi smeta, ona je značajno odgovarala da smo mi drugarice. Osmehom sam to odobravala. Danima smo sadili prkos pored staze, pravili limunadu, jeli pitu od višanja. Dečica i pas su postali moje omiljeno društvo. Ponekad bi im pričala bajke kojih sam se sećala, nekad bi bacali loptu i svi trčali za njom. Obično bi Bento bio najbrži. Kao nagradu kupila sam mu crveni povodac. Smejali smo se i uživali. Leto je prošlo uz sladoled u hladovini, Bentovo izležavanje i naše igranje sa laticama ruža one igre “voli me, ne voli me”, u kojoj je posebno uživao mali Petar. Tog dana je padala prva jesenja kiša. Slučajno sam pogledala kroz prozor i videla Kaju i Benta u svom dvorištu. Mirno su stajali na kiši. Pozvala sam je da uđu u kuću, a ona je stajala oborene glave ćutala. Obukoh se, uzeh kišobran i siđoh u dvorište. Mirno je stajala držeći povodac dok je pas sedeo oborene glave. Bili su oboje mokri i ozbiljni. Nije plakala, držala je suze kapcima ne trepnuvši. Čim sam prišla počela je brzo da govori. -Imam i ja kuću. Lepu, kao tvoja i veću od ove u kojoj spavamo. Moja kuća je tamo daleko i mi ćemo se jednog dana vratiti. Morali smo da odemo. Tata je rekao da grmi i da je počelo nevreme, a ja sam čula da je to rat. Neću da im kažem da sam to čula, da se ne uplaše. Tamo je ostala moja haljina za princeze, svetlucavi flomasteri, lutka Beba, moj krevet i nove patike. Sve će mi čuvati deda Rajko. Mi smo morali da odemo jer je brat mali i plaši se kad grmi, i Bento se plaši, zato je danas bežeći u kuću oborio saksiju. Čika gazda se mnogo naljutio. Rekao je da moramo da ga izbacimo na ulicu, ili da svi idemo. Bento živi sa nama, on ne ume sam da brine za sebe. Tata je rekao da ćemo svi otići. Ti si moja dobra drugarica, kad se vratim kući dođi kod mene, da se opet igramo. Okrenula se, povukla psa koji se okretao i nestala u otvoru žive ograde. Sutradan nije gorelo svetlo u komšijskom podrumu. Na proleće je zarastao prolaz u živoj ogradi. Dugo sam na ulici zagledala decu i pse. Nekad mi se učinilo da ih čujem u dvorištu. Samo mi se učinilo. Posle sedam godina dobila sam razglednicu iz Danske. -Izvini. Bento je uginuo a mi smo porasli, samo si ti još uvek moja drugarica. Volela bih da nekada došeš kod mene…

Lela Milosavljević

(Iz knjige “Tragovi bosih stopala”)