Ostani kod kuće, ostani doma! - Ana Nikvul

Ana Nikvul je objavila pet zbirki pesama: Ja ću tebe učit mene, Kako se ono beše plače, Četiri feferone za rastanak, Ko sam zamolcala ko je igral blues, Kratka priča o otvoru blende.

 Bori se prolaznošću držeći se za reči.

Zahvalna svima koji čitaju ono što napiše.

POMIRIŠI OCA SINE

sine moj izvini što te nikad nisam rodila
prosto nije naišao onaj koji bi mi te napravio od čistog vazduha
i čiste želje i čiste duše koja se ne zakopčava na leđima
nije zalepršao u meni onaj živi leptir od šara mojih sazdan
niti je uopšte prošao pored mene takav neki
koji nije trebao da mi kaže ništa a da ja kažem hoću
izvini sine što te ne učim motao motao svilicu
na nežnu malu ručicu
i gusu baba gusu deda
ni prvi korak ni male boginje
ni prve ljubavi ni prve ranje ni prvi strah
ništa propala stvar od guranja želje uz brdo
sine ako me ikad igde sretneš ispričaću ti
da se ovih dana pojavilo jedno visoko čelo do u nebo
i jedna velika nežna šaka sa položenim zlatnikom
koji bi rado ćutanjem stavila na moj pupak da me oplodi
žarom tihih ratnika i pomalo samoubica nežnosti
tužan mu je osmeh i često bezrazložno vesela narav
noć mu letuje u podbratku što miriše na laku kolonjsku vodu
i ne znam da l bi ti se dopalo da te baš on ljulja
na svojim širokim grudima a ti se smeješ sisajući prst
a ako ga sretneš pomiriši ga sine
ako na tebe i mene miriše naš je
a ako ne
opet mi oprosti što te nikad roditi neću

ŠTO JOŠ HOĆEŠ DA TI KAŽEM TUŽNO MOJE OKO

još smo deca u svetu glinenih golubova
to je ono pikneš ga upucaš i gotova sreća je otišla
u laki smiraj perja po zemlji
dovodiš misli do raspsrkavanja teretnih sablasti
kad više nemaš kud
bio si dete starmali
i na tepsiji usijanoj rolerima iskušenja stizao do oboda
pa se naginjao preko praga mudrosti
i svaki put bi zastajao kad opasnost zagrmi
no no tamo nikako ne
i sada
ti se oko moje tužno smeješ na silu
čupaš se iz zemlje nevešto s velikom dozom nemoći
da promeniš vidno polje zakopanog srca
i gledam te čekajući da se na noge odapneš u oblak
kojim ćeš sam sebe da okupaš teškom istinom
da moramo dalje
i moramo sve to sami
čak i kad imamo polugu da podignemo zemlju u neznanju
ipak moramo sve sami
da bismo se tako samljeni negde ukrstili
u krst
i
šta drugo oko da ti kažem
osim
ako sam ja pregurala taj kamen ovako mala
preguraćeš ga i ti
a posle
posle je ono posle svega
što ima ukus rađanja
tužno moje oko
napunjeno strahom od života

ŽIVOT SE ŽIVOTOM ČITA

treba sve preokrenuti nagravačke
jer je to ispravan poredak svega
pošto ovaj čini mi se ponekad da ništa ne valja
idem da napumpam usta ofarbam kosu u šereno
a mogla bih i da je skratim na nulu
treba da lažem o onome šta osećam
da ne budem tako lako čitljiva i lajavcima prosta
treba da glumim hladnoću i da ne plačem kad duše pevaju
danas nam je divan dan životu nam rodjendan
treba da očistim kuću mozak srce i vene
da ih pripremim za novo doba
a telo će već osetiti šta mi je namera
pa će poslušno da bude hladno na nehotični dodir prstiju
treba da budem bezobrazno bezobzirna na tuđu patnju
trebalo bi da ne obraćam pažnju na lažne pohvale
i isključim merač za količinu licemerja šupljih
i tako isključim sve strele praznoglavlja
odapete u moju svetlost

trebalo bi da budem hladna kučka

trebalo bi svetlost da pustim u ljude
da se gordost njihova zatrese
možda nekome dođe iz dupeta u glavu
da je moja ljubav velika i za takve
ako iskopaju negde iz sebe nešto što svi na rođenju dobijemo
da osete naivnost i nevinost i bezazlenost i moć
pesama koje izleću iz mene

trebalo bi
a ne mogu
ostajem ovde kao koren ožilen
da se svaki put saginjem do bola
a iznad mene lete sa svih strana strele

znam
poklaće se u vazduhu iznad mene
i ostaviće na miru moje svetlo
nekom drugom je potrebnije
možda nekom ko piše pesme
i kao ludak veruje da se život čita u zvezdama

a život se samo pravilno čita u životu
kad ne znaš šta će te sačekati
i kažeš
ma idem pa šta bude

trebalo bi stvarno pesme da pišem