Ostani kod kuće, ostani doma! - Dragana Miljković

Dragana Miljković, književnica i pesnikinja, rođena je u jesen 1981.god u Leskovcu.

Ljubav prema poeziji i pisanju gaji još od ranih školskih dana.

Predsednica je SKOR-a ( Saveza književnika u otadžbini i rasejanju ), za ogranak u Leskovcu, i članica kluba Poezija 016.

Dobitnica je brojnih pohvala i priznanja širom Srbije, i učesnica brojnih književnih manifestacija.

Njene radove, pesme i priče objavilo je više od 30-ak zbornika u zemlji i regionu, među kojima su: „Mozaik lirike“, „Kupidonova strela“, Zmajjovanje“, „Poezija SRB“, „Ostajte ovde“, „Sazvežđa“, „Zvezdani Kolodvor“, „Put ljubavi“, „Priče naših snova“, „Poezofija“, „Jasika na vetru“, „Blagovesnik“, ...

U februaru 2017. god. objavila je prvu samostalnu knjigu poezije pod nazivom „Srce koje se zaljubljuje lako“, a u septembru iste godine i drugu pod nazivom „Melodije tišine“.

Jula 2019. god. svetlost dana je ugledala i njena prva knjiga za decu pod nazivom  „30 priča za laku noć“.

Draganin rad možete pratiti na Facebook stranicama - Dragana Miljković Poet i Dragana Miljković.

Dugi niz godina živi na relaciji Srbija - Amerika.

Voli prirodu, decu, putovanja, životinje, umetnost i lepotu i posvećuje im se nesebično.

Velika joj je želja da ode u Jerusalim i poseti Hrišćanske svetinje u njemu.

PISMO BEZ ADRESE

Pišem ti reči mili, da ih pročitaš.

Reči k´o suze ispod jastuka sakrivene.

Na nevidljivom platnu izvezene

šarenim koncem mojih snova.

Pišem, dok ovo srce ne zastane

umorno od svojih čežnji i nadanja.

Ozeblo od hladnih pogleda

nepozvano na kapiji sreće.

Ja ne znam da izgovorim reči

koje kao strele stižu na adresu pravu.

Uvek negde u vremenu zarobljene ostanu.

I nikad ne oslušnem punoću odjeka ljubavi.

Pišem ti reči mili,

reči koje ti nikada nećeš razumeti.

Srce si zaboravio na pogrešnom skretanju.

I tesno je meni u tvom sećanju.

LEPTIR U MREŽI

Čežnja me je slomila

na hiljadu delova.

Vrhovima svojih jagodica,

za tren mogao bi da ih sastaviš.

A ti se skrivaš, ti bežiš!

Pratim tragove tvojih stolala.

Uhodim te.

I gle, zgazio si oblake,

sbojim glasom ućutkao ptice,

anđelima ukrao krila i lice.

Snagu vetrova,

miris leta sa cvetnih livada,

i u mraku tajnih pećina utajio se.

Da zauvek ostaneš

želja moja, leptir u mreži mojih snova.

Al´ poneki su putevi važniji od cilja.

A čovekova dela su najveći post

i najlepša molitva.

MESEČEV KAMEN

Gospodaru moje tišine,

ne traži da ti izgovorim ime.

Ne odriči se svoje svete krune.

Ne drobi naše uspomene,

i ne bacaj ih na put.

Neće doći beli golubovi

da ti daju svoja pernata krila

i ključeve od tajnih carskih odaja.

Mogu doći samo crni gavrani

slatko grožđe naše ljubavi

da progutaju, i kljunovima

iz mog srca te isčupaju.

Čuti, samo čuti.

Ne traži te zvezde koje

mogu od sopstvenog sjaja

da oslepe.

Tiše, ne gužvaj mi misli.

U tišini caruješ samo ti.

U mojim uzdasima svi su se stisli.

Kad tuga mi trepavice iznutra zagolica

pa zaplačem od smeha.

Neka ih car tišine kao uvek

na svom dlanu dočeka.

I pretvori u mesečevo kamenje

da sačuva božansku stranu ove žene.

IMUNA NA BOL

Nisi ti meni mili bez razloga

ponovo u srce pucao.

To je bila samo poslednja provera

mojih slabosti.

Kanap tuge se istanjio,

koji je čvrsto vezivao

moje ruke, reči i uzdahe.

Postala sam imuna na bol.

Nije prvi put nevina da stradan,

dok u prvom redu za pravdu čekam.

I u pepeo duvam žar da se upali.

Da ugušim mrak fenjerom ljubavi.

Ali za tobom više ne prosipam majske kiše.

Postala sam imuna na bol.

Zar si zaboravio, gde si moju suzu sakrio?

Na dnu flaše viskija, poslednja kapljica.

Koja oči otvara i briše prašinu sa srca .

Koje možda još uvek tajno zbog ljubavi kuca.

Potraži me tamo.

Ovde sam postala imuna na bol.

Koju mi ti sa sobom uvek donosiš.

OBALA

Ako još jednom ne nadano

prošetam pešćanom obalom

tvoga sećanja.

Hoće li mi haljina

biti kao nebo plava i svilena?

Da li će mi usne biti crvene

poput zrelih jagoda,

a kosa duga, raspuštena?

Hoću li se smešiti tolo i slatko?

Mirisati na more i plesati zajedno

sa slanim talasima i vetrom?

Hoće li sunce radosti,

dok se rađa na pučini

probuditi i usnula nadanja.

Da poslednju reč ipak ima sudbina.

Ako se još jednom slučajno

prošetam tom obalom.

Seti se moga zapisanog imena

na levoj strani ispod ramena.

Uzmi me u naručje,

umorni su mi kapci i koraci.

Predugo sam lutala u tuđim snovima.

Tražeći tebe ljubavi.