Ostani kod kuće, ostani doma! - Laura Est

Laura Est (Lurencija Stolic) rođena 1966 u Rumuniji, u Moldovi, preko Karpata. Nastanjuje se u Beogradu 1991. sa 25 godina. Srpski jezik je naučila u narodu, a ne u školi.

Apsolvirala Matematički fakultet u Beogradu 2011. god. Piše poezije na srpskom jeziku od 2012. godine, prisutna je u mnogim zbirkama, u časopisima „Crnjanski“ i „Jesenin“,  nekoliko puta bila nagrađena, član je tri književna kluba u Beogradu.

BOLI ME SVE

Oči me bole,

zbog bola cvetova,

u kasnoj jeseni.

Noge me bole,

zbog mnoštva koraka

i puteva, ka nigdini.

Duša me boli,

zbog sjaja zvezda

i punog meseca.

Srce me boli

jer mene voliš

a nismo skupa.

Idem ja

na izvor, pod stenama

da se pretvorim

u borovinu,

u bukovinu,

u mahovinu...

Da se pretvorim

u tišinu..

O ČOVEKU...

Taj što se nikad

nije osećao

ugroženim od neke varke,

taj što njie bio očajan

za odlazak, bez njega,

Nojeve barke,

taj što zarobljen nije bio

u svojim rečima,

u svojim delima,

taj što nije osećao

nemoć i bes

progonjen utvarama,

taj što se nikad nije borio

sa vetrenjačama,

taj što sve ovo

ne zamišlja i ne sluti,

neka progovori

il’ nek’ zauvek ćuti...

PREŽIVEĆU

Ćutim

k’o da me neko zatvorio

u stakleniku jednom,

hladnom,

k’o da me jedna

tiha rupa progutala.

Ćutim

k’o da me neko

zaustavio

na raskrsnici

od hiljadu senki,

čije se suze slivaju

po putevima...

A moram dalje...

Ćutim,

boli razdvojenost

tela od duše,

u nejednake mudrosti...

Jesam li ranjena?

Neka,

previjaj košulju samo,

preživeću.