09.04.2020.
Poezijom protiv Korone

Ostani kod kuće, ostani doma! - Borče Panov

Borče Panov je savremeni pjesnik i esejist. Rođen je u Radovišu, R. Makedonija. Diplomirao je na Filološkom fakultetu makedonski jezik i književnost u Skoplju 1986. Član je Udruženja pisaca Makedonije od 1998 godine kao i predsednik međunarodne pesničke manifestacije "Karamanovi pesnički susreti". Autor je jedanajset pesničkih knjiga: Šta je Čarli Č video iz naopačke (1991), Ciklonsko oko (1995), Stop Čarli (2002), Takt (2006), Gatanka od stakla (2008), Bazilika rukopisa (2009), VDAH (2014), Ljudske tišine(2016) , Uhanija (2017) I . Pet njegove pesničke knjige su bile u najužem krugu za najveću književnu nagradu za poeziju „Aco Šopov„ kao I za nagrdu “Braca Miladinovi” na Struskim vecerima poezije u Makeodniji. Autor je i osam alternativnih pijesa -"Peto kalendarsko doba" (2000) ; "Grad dvojnik"(2001); "U sred sokaka – slepa ulica" (2002); "Homo sapunens” (2004); Uhvatite mjesecara (2015); Podeljen od sopstvenog nosa (2006) I Ljetni bioskop (2007), kao i više eseja.

Zastupljen je u više antologija u Republiku Makedoniju, kao i u Antologije i Zbornike u balkanskih zemalja i  u svetu (Spellbaund Manila-Filipini 2012 g.Ukraina 2013, Locutio, Ljubljana Slovenija, "Gli amici di Guido Gozzano" Italija, u Ukrajini 2013, u Ruminij Genezis Viziluar 2014 I Gate of  Poetry 2017, ASIAN SIGNATURE 2015, Калкута – Индија i dr.). Njegova poezija je prevođena na engleski, nemački, francuski, ukrainski, katalonski, italijanski, rumunski, slovenački, srpski, hrvatski, mongolski i bugarski jezik.

Krajem 2016 godine u Bugarsku je izasao dvojezicni izbor njegove poezije na makedonskom I bugarskom jeziku “Castice hematita”, a u 2017 prepjev njegove knjige “Vdah” na slovenackom jeziku u izdavacku kucu “Maus” iz Maribora. U izdanju UKS 2018 g, izasao je i izbor njegove poezije na srpskom jeziku “Brijanje balona”, a 2019 u Bugarsku je izasao prevod na bugarskom nejgove knjige “Fotostiheza.”

 

 

 

 

 

 

ŠTA JE ČARLI Č VIDEO NAOPAČKE

 

Dolazi Čarli Č navijen ko igračka

-Idiote /šapne mi/,

naglo se prevrne nadole, zakači se dugim stopalima za žicu,

propusti mi krv po žici nervnog vlakna,

brzo

poslednjim felšom podigne po jedan kraj fraka

malen

postane tačka među tačkama…

Šta je video Čarli Č naopačke?

Jeli smo ribu – on je usredsređeno sisao kosti cipele

/ja eksere soma/

ono što je ostalo bacili smo u kantu

što poskakivala je od orgazama -ma-ma-ma - mačaka

-Brže Čarli,  Brže                                               

Jedan vulkan što se okreće ko tajfun

(ti ga ne gledaš)

/plešeš/ noga ti je zalepljena žvakaćom gumom za pod,                              

Već je jasno da je džin od polovine na gore      

I gađa  nas, aaah izdaleka nas gađa!

Brže Čarli odlepi se otkači se

Šta?!

Ti si zaljubljen. Užas! Ti si zaljubljen, Čarli

/glava duše ti je izašla iz lobanje/

Jedna stena crna, jedna tužna

sada lebdi u mojoj glavi Čarli

Pisaća mašina mi otkucava srce,

A list je beznadežno beo, iako nema struje...

Iako nema struje znam da duboko kroz belo

Osećam

Krv mi je blizu / do s one strane/ I vreme je da se probudim,

Iako ne znam gde...

Ti... ti si se možda smejao naopačke, Čarli?

 

 

 

PRIČA

 

gonjen

do kraja nerava

odjednom

grad pada

i

o-o-op

opruža se

u lutkarski teatar

u dilemi

kako da završi priču

o tom neobičnom gradu

koji  stalno izlazi na ulicu

priključuje se povorci

povorci sa pokojnikom

koji  živeo je na čaršiji

na čaršiji

u prvoj kući

u kojoj grad se rodio

kad

o-o-o-p

sa visine đavo

gleda ga

plete mu ljuljašku od suza

do nozdrva dušu mu zanjiše

i pita ga

čemu ta besmislenost

da trčiš kroz sebe izgubljen

i stalno se vraćaš

na početak priče

i zar još uvek

nešto može da se promeni

pod indigom noći

ali gle

opet je jutro

i
o-o-op
stara gradska budaletina
opet obuva
sandalu na glavu
i blagoslovljava dan
da ceo dan
lako korača
sa njim

 

 

DVOLIČNA SVAKODNEVNICA

 

Pre nego što ga uspava pod sečivom sekire,

deda bi vrteo petla nad glavom,

a kada bi mu odseko glavu

– vrela dok prska krv –

pustio bi ga obezglavljeni ples da pleše;

i ja na javi tako

plešem svoj obezglavljeni san

i na tri sekunde

između njega i jave pokušavam da se setim

zašto je deda govorio

„kada sanjaš nisi ni živ ni mrtav”,

i setim se šta mi je govorio o pradedi

–  bezglav

sa glavom posečenom turskim jataganom

tri bezbroj sekundi

nožem je mahao u borbi prsa o prsa,

i mislim se – pred kakvo li zlo i ja tako

dvoličnim mačem moje svakodnevice mašem

i da li je to ono čega želm da se sećam

kao da od toga mi zavisi

hoću li se probuditi.

Jer, „kada sanjaš, nisi ni živ ni mrtav”