Ostani kod kuće, ostani doma! - Čedna Radinović Lukić

Čedna Radinović Lukić, rođ. Lalić, Dalmatinka, živi na Bežanijskoj kosi u Beogradu. Poeziju piše godinama. Majka je troje odrasle dece, supruga pomorca. Član je Udruženja književnika Srbije, kao i mnogih drugih književnih klubova u Srbiji i okruženju.  Predsednik je Saveza književnika u otadžbini I rasejanju za Beograd i potpredsednik Saveza za celu zemlju. Član je i Hrvatskog književnog društva. Izdala je tri zbirke poezije do sad: “Refleksija jednog tanga”, “Raspletivi versi” i “Reminiscencija epizodnih nostalgija”. Zbirka pesama pod nazivom “Reminiscencija epizodnih nostalgija” je dobila prestižnu nagradu Književno pero u Hrvatskoj, kao najbolja zbirka poezije za 2019. godinu, izvan Hrvatskog izdavaštva. Pesma “Žena”, iz zbirke “Refleksija jednog tanga”, je dobila prvu nagradu na konkursu grada Pančeva. Tri pesme su joj  štampane u Antologija srpskih pesnika rođenih u periodu 1946 –  1996. god. Pesme su joj štampane u više antologija, raznim zbornicima, zatim su prevođene na bugarski, mađarski i engleski. Na Beogradskom sajmu knjiga 2018.godine dobila je priznanje od Udruženja pisaca Poeta, kao i priznanje za doprinos afirmaciji pisane reči od Književnog salona Stenka. Sastanke Saveza književnika u otadžbini i rasejanju, održava u Sava Centru, Biblioteka “Vladan Desnica”, i tu održava promocije knjiga kolegama, članovima, kao iknjiževne večeri.

AKO MI ODEŠ

Ako mi odeš ti,

kome ću ja ostati?

Da li teoretičarima surovosti,

nekakvih intelektualnih snova

lišenih umnosti,

jer – možda su vođeni

ulagivanjima nekakvim,

laskavim,

ili su deo

pozornica carskih?

Ako mi odeš  ti,

kome ću ja ostati?

UMRLA SAM TI OČE

Umrla sam ti, oče,

Buditi se ne želim,

Sve samoće ovog sveta

u nedrima mojim stoje.

I svi otužni krici galebova

Postadoše spoj svetova mojih.

Umrla sam ti, oče,

i  samo sebe oblacima nosim,

ogolelom istinom,

kistovima ih bojim,

istinu da u njima svijem,

sunce da skrivaju, tamnuju,

kad god se mene sete.

Ne dadoše, oče.

Umrla sam ti, oče,

pesnik neshvaćeni,

mačem rođenjem zabodenim,

tugom za srcem zadenutim,

tišinom, samotnom, oosuđenom,

uz sve te vihore prolazne,

kamen od njih puca.

I vrba sam ti postala,

ona otužna,

kosnate grane void spuštala,

izvore joj čistotne bistre tražila,

da maker iz njih iskru ispijem.

Ne dadoše, oče.

INES

Odraslo lice moje Ines, devojčice,

u škoolu hita,

dane ne pita kuda to jure,

godine ih noose,

a, ona, školarac plamenih očiju I kose,

osmehom sve otpozdravlja.

Ranac joj leđa krasi,

u njemu se kriju I poneki uzdasi,

među listovima sveščica I knjiga

stoji I poneka briga.

Bebano moje milo,

uvek te čuva ovo majčino krilo,

pa I uzdah I ta briga neka

neće doveka.

Kad rančić na zemlju spustiš,

krila  ćeš sebi da priuštiš,

kao ptica poletećeš, odletećeš,

ali,  iz očiju majčinih nikad nećeš.