Dejan Ivanović, 1966. radnik; rođen i živi u Lazarevcu, objavljuje poeziju na nekoliko internetskih portala.
Zastupljen je i u većem broju zbornika i zajedničkih zbirki poezije.
Bavi se još pisanjem haiku poezije, epigrama, satirične poezije, eseja i novinskih članaka.
Nema samostalnu zbirku.
ČOVEK STANE U JEDNU PESMU
U pradavna vremena,
ljudi su znali
da im predstoji gorak život.
Ginulo se u bitkama -
- za svakoga
- unapred izgubljenim;
masovno umiralo od gladi,
najobičnijih bolesti ...
Zato su, valjda nesvesno,
žureći konačnom kraju,
negde između
tridesete i četrdesete,
koliki je bio
prosečan životni vek;
svi maštali da im čitav život
stane u jednu pesmu.
Da bi ostala bar jedna,
obična pesma o običnom čoveku,
u davno proteklom,
zaboravljenom vremenu ...
ŠANSONA
Ako bih sada
napisao romansu
ona bi me ubila;
jednom je htela...
Tako sam na kraju
završio u Americi.
Okupiran strašću,
posvećen muzici.
Tvrdeći da sjedinjuje,
različita podneblja.
Kao šansona, različita lica;
Šarla Aznavura
i Mišela Platinija.
SOFIJA
Sofija je bila predivna,
spremna da poleti;
premeštajući stvari po sobi
grozničavo je pokušavala
da se iskrade, da se oslobodi
svog poniznog, ropskog položaja
groznog, poražavajućeg mraka.
Večno trgujući,
vremenom u bescenje.
Ali stalno su joj dosađivali,
podsećali stari gradovi,
stara imena, stari rokovi ...
Da nema mesta za nove
zastave, nove grobove.
Dok stariji
ne promene obeležja.