Ostani kod kuće, ostani doma! - Divna Lulić Jovčić

Divna Lulić Jovčić, rođena u Vranju 18.07.1964. godine. Od svoje treće godine živi u Subotici. Srednju školu za primenjenu umetnost „Bogdan Šuput“, odsek grafičkog dizajna, završila je 1983. u Novom Sadu.

Piše poeziju, lirsku prozu, priče i satiru. Objavila je tri zbirke poezije:„Kao da se dogodilo“(2010), „Belinom trag” (2014) i „Vetru obećana“ (2017). Član je književnog kluba SKC „Sveti Sava“ u Subotici. Objavljivala je svoju poeziju i lirske zapise u književnim listovima i časopisima, a pesme su joj zastupljene u nekoliko zbornika. Osvojila prvu nagradu 2013. godine na pesničkom kon-kursu „Rudnička Vrela 2013“ – Gornji Milanovac, a 2014. godine drugu nagradu na pesničkom konkursu „Osvetljavanje 2014“ – Niš.

Osim poezije, bavi se i slikarstvom, a slike radi najčešće u tehnici pastela. Učestvovala u radu likovnih kolonija kako u našoj zemlji, tako i u regionu. Imala je sedam samostalnih i više grupnih izložbi. Bavi se umetničkom fotografijom, ilustrovanjem knjiga, i radi kao primenjeni umetnik – dizajner.

PUSTI DA TEČEM I DA PROTIČEM

Pusti da tečem

i da protičem,

da obale daleke dotičem,

ostavljajući trag.

Neka se sunce

u meni ogleda,

nek budem delić

nečijeg pogleda

što mi je drag.

I nek se razlijem

na svim stranama

sa svojim vrlinama

i svojim manama,

pusti da tečem

i da protičem,

ne sputavaj me branama!

Pusti da tečem

i da se spasim,

i neka u zagrljaj obala znan

pohrlim smelo

i sva nabujam,

odmorim kratko

na rukavcima,

pa opet daljinama

u svim pravcima,

žuborom pesme

da se oglasim!

A ako zauzdaš

reku u meni

koju je stvorio

neki izvor skriti,

pukotine će u meni stvoriti,

pa će u tamu vrtloga zaći

i sve će razoriti!

Neće me biti!

Više me nikada

nećeš naći.

Zato,

pustite reke neka teku,

daljinama jure,

slobodno šire!

Jednom će sve one

do mora stići,

i onda će

zauvek

da se smire.

ONO NEIZVESNO

Spremiću
u zimnicu srca
sunčev zrak
i meseca mig
da rastera mrak,
kad mi u duši
postane tesno
ono neizvesno,
pa krenem
jednoga jutra
u bolje sutra
korakom
od sedam milja,
poneću miris
smilja i bosilja,
cvrkut ptica
i ponešto
žitnoga zlata,
a iza sebe ostavljam
otvorena vrata…