Ostani kod kuće, ostani doma! - Dr Žaklina Mančić

Dr Žaklina Mančić, diplomirani inženjer elektronike, rođena je na Malu Gospojinu 63 u Žitkovcu (Srbija). NJeno poreklo po majci vuče korene iz Crne Gore (Stanišići). Diplomirala je i magistrirala na Elektronskom fakultetu u Nišu a doktorirala na ETF u Beogradu i bavi se elektromagnetikom.Poezija je njena ljubav. Pesmama se često vraća u detinjstvo koje je provela u selima oko Đunisa, gde su joj roditelji bili prosvetni radnici.Taj deo svog života smatra najlepšim. Voli da piše poeziju i na dijalektu, a često i kažu uspešno piše ljubavnu i duhovnu poeziju. Zastupljena je u velikom broju zbornika, nosilac je na desetine prvih, drugih i trećih nagrada, uglavnom za poeziju. U planu ima izdavanje svoje prve knjige nagrađenih pesama.

Sećanja

Pred samo svitanje, iznad mog sela,

planina se zabelela,

a zatim je smrznuti sunčev zrak

razbio mrak

i jutarnji je muk

razbio ćuk,

a negde daleko u šumi

zaurlao vuk.

Otvorila sam prozor širom,

da se opijem jutarnjim mirom,

zatvorila ga crvenih obraza

od jutarnjeg mraza.

U mojoj sobi, na krevetu, vezena posteljina,

Na drvenom ormaru red mirisnih dunja

U uglu drema stara singerica

i nanina drvena stolica,

preko nje prebačen heklani šal,

sav penast, kao nasukan morski val.

U susednoj sobi dedin stari pisaći sto,

penkalo, hartija i pismo davno započeto

a u toplom, sakrivenom, kutku mračnom,

u uredno nameštenom krevetu bračnom,

ne brojim već decenija koliko,

ne spava niko.

Na prozoru zavesa, rađena rukom moje nane,

još uvek hvata snove čitavu noć, dok ne svane.

Stara se kuhinja odavno napila

opojnog mirisa začinskog bilja.

O klin obešeno brašnjavo sito,

na zid oslonjena kudelja i vreteno vito,

kojim je baka prela jagnjeću vunu,

nadgledajući ručak, ložeći furunu.

Naviru kroz suze zlatna sećanja

na stare dane, kojih odavno više nema.

Sad sam sama u kući a oko mene isto sve,

iako su proletele tolike godine.

Isto je sve, samo više nema njih,

starina mojih najmilijih.

Maslina

Pogrbljena, štura,

kao nezavršena skulptura,

samuje stara maslina na obali,

vire iz korenja kameni klinovi.

Tromi vetar krezubu krošnju boli,

žilavo stablo lome i  uvijaju vali,

Sunce vrelinom  bičuje obližnji mol,

navikao, kao stari galijat, na bol.

Vekovi teku, vreme se vuče,

zimi je vetar do zemlje suče,

plodovi pali kraj nje trunu,

nepotrebni,  ptice ih kljunu, pa ispljunu,

I tako namučena od silnih lomova,

klesana dletom  oluja i gromova ,

i moćnih,nadirućih talasa,

što ih more na obalu svaki čas izbelasa,

puna je ulja masnog, mirisnog,

 iz ogromnog  bola, nakupljenog.

L’žov (na dijalektu)

Danaske mu je svadba

a prošlu se je godinu men’ obećal.

Devojka mu ič neje lidžba,

al’ tatko ju u selo ima dućan.

Kako mi je na srce, toj samo ja znam.

Drvo li je, kamen li, ama nek pukne,

suzu nema da puštam,

makar duša da izda’ne.

L’žov, za k’vo mi pa treba?

Za sitno se je prodal.

Takav li da me rani s leba?

Za takvog nema da me bidne žal!