Ostani kod kuće, ostani doma! - Dragan Veličković

Dragan Veličković pesnik, slikar i muzičar  rođen je  10. 09. 1963 u Velikoj Sejanici kod Grdelice.

Po zanimanju likovni tehničar dizajna.

Član je USUD Poezija 016 u Leskovcu

Piše od rane mladosti, pesme objavljuje u književnim časopisima i raznim internet portalima.

Uzima učešće u zajedničkim zbirkama poezije ;

Šta sve stane u jednu ljubav - KK ,,Derven´´- Grdelica 2005

Ete takoj - poezija na dijalektu  - Vranje  2019

U srcu juga  -,, Poezija 016´´ - Leskovac  2019

Živi i radi u Velikoj Sejanici.

IMAM KIŠU

Imam stolnjak, suvo cveće,

prozor, vazu i prašinu

u futeru pukotine što mi

remete tišinu

Imam kišu i oktobar, tugu u

napukloj čaši

samo nema tvoje senke

kad zadremam

da me plaši

Imam lišće na parketu u ćoškove

čudnu travu, slabo svetlo

mahovinu i zbunjenu

sedu glavu

Imam srce zakrpljeno, finim

koncem, pričom starom

samo nema tvoje senke

kraj prozora

s pepeljarom

Imam kišnu kabanicu,

bose noge i amrel

ko u pesmi dve tri dunje

i debeli šifonjer

Imam jesen u postelji oči kaplju

mutne boje

samo nema tvoje senke

pa se plašim sad

i svoje

BELI DAN

U kom delu na reveru da okačim

beli cvet

i u meni znanom smeru kružim

kao suncokret

al´ ne mogu noć je mračna oduzeta

ko netačna

preklinjem je al´ ne vredi ne budi se

samo bledi

Hajde dane, propalice, da nam sunce

vidi lice

daj, otvori lepe oči, što si takva

izelice

skini drlje beli dane, probudi se

i ne žmuri

misli su mi izgužvane, srkni kafu i

požuri

Uštini se i ne zevaj, poznajem te

ko zlu paru

i bez tebe i sa tobom podstanar sam podstanaru

kreni, stara spavalice, tresni o pod

potpetice

pa zagrebi starim žarom kaldrmom

i trotoarom

Barem trepni nema smisla, lupi šakom zvezde gasi

orošena tvoja kosa još se cedi

na terasi

pokrij mesec svanulo je, nek´ zora od sreće štucne

probudi se i umukni il´ me prati

ili crkni

PLAVI ČAJNIK

Skidam kapu, gutljaj ljute

krstim se i čudim

gazim preko mekog perja čavki i fazana

k´o utrina bol široka

sela mi na grudi

preko plota čujem žagor, čini mi se

ljudi

Ispod crepa, čuvarkuća

s teškom mukom klija

pored praga ljute zmije, dušmani i krvopije

iza vrba po livadi

neko kosi moju travu

navrzlo se zlo na mene kao čičak

na rukavu

Gledam krušku, olistala

nasred moje sobe

pod težinom gustog mraka, sećanja mi škripe

oskudno je svetlo

belo, šunja se tišina

plavi čajnik, jedna šolja, tuga

i prašina

A ja trpam u džepove

miris lišća, šaku drena

mahovinu, tihu vodu što se cedi iz kamena

voštanicu i bosiljak

za bolesne od samoće

čim utihne ovo jagnje, u grudima

što cvokoće

Išao bih da konačim

al´ mi niko nije blizak

osim grede nagorele, što joj koru zdrobi žižak

čupam busen za pod glavu

poslednjeg mi uporišta

pa odmah ko zaklan zaspim, kao da mi

nije ništa