Dušan Nonković-Teodorović
Rođen sam1940. u Subotici. Poeziju sam počeo da pišem u svojoj mladoj sedamdesetoj godini. Pokazala se kao veoma efektivna terapija pa što sam stariji kažu da pišem sve bolje. Osnovnu sam završio u Subotici kao najgori učenik svih generacija, to nije šala već čista istina. Potom mašinsku poljoprivrednu školu, a posle studija na Biotehničkim fakultetu u Ljubljani. Živim u Nemačkoj gde sam i posle teške srčane bolesti propevao pa mislim i ozdravio. Sa radosti i pouzdanjem idem u osamdesetu! Imam dva sina; kapetana i mašinskog inžinjera i ćerku učiteljicu, a imam i jednu unuku i dva unaka. Sa suprugom sam već 50 godina. Ona me svesrdno podstiče da pišem poeziju i ako ne razume ni reči. I ono malo što je znala godinama je zaboravila, nije ni čudo, jer je rođena Nemica a meni je svejedno bilo na kojem jezikom da se sporazumevamo, bitno je samo da se razumemo- ili to tako barem mislimo. Autor sam više stručnih članaka, nekoliko knjiga poezije kao i Tragom Srba I-II-i III u pripremi.
SREĆA
Za sreću nisu potrebne
kule ni gradovi a niti
automobili a još manje
vile i fijakeri
Niti je potrebno imati
tridesetak kvadrata
nekog šatora il stana
niti djeram nekoga salaša
Sreći je Dovoljan i samo
jedan prokisli kišobran
ako su pod njim dvoje
koji se istinski vole
Dovoljno je i manje,
dovoljna su i samo
dva u očima zalutala
pogleda bez povratka!
KLOŠAR
(Posvećeno poslednjem Ljubljanskom klošaru,
mojih studentskih dana)
Klošara nema više
za njim
ne proli niko suze
niko se ne upita
dali je ikada
bio sretan
zaljubljen i mlad
ludo voleo
il dal je oduvek
bio tako
star i sam
Klošara starog
više nema
nestaju
utabane staze
i grad je sada
bez klošara
za anciskartu
vredan manje
Svakog dana
sve nas je manje
gubi se sve
ostaju boli i rane
sve postaje tudje
i nas je sve manje
na put spremnih
za ponovno vidjenje
U stroj su svrstani svi
sve će morati ostaviti
i krenuti put večnosti
slavni i neslavni i oni
zlatne krune na glavi
i ti što sve imaju
siromašni i bogati
da ih sve odreda
pred vratima večnosti
stari klošar pozdravi
PRUŽENIH RUKU
Kada od more i silne tuge
Sjaj oka u pepelu nestane
Tužna suza od boli usahne
Tminama zenice beskrajne
Suza suva niz obraz klizne
Tihim šumom čiste poezije
Jeseni smilje duša mi diše
Sećanjima na minule dane
Žudne bolne i tolko srećne
Silnu mladost punu čežnje
Pružam joj ko suncu ruke,
I ako se nikad vratiti neće
Nikada se više vratiti neće!
O, da li će jesenji vir života
Dočekat moć miris proleća
I leptira od cveta do cveta
Cvrkut tica i pesmu cvrčka
Okrenut životu prolaznosti
Pruženih ruku sjaju sunca
Vuče me od večnosti tama
Mrkla memla bez povratka
A meni se još uvek živi voli
Žudi pati nada ljubi i sanja
I sve mi se čini da mi duša
Neku tajnu mladosti skriva
Ko da mi batom srca šapće
Ljubićeš još dugo dugo brale
A kada ugledam cvetna pоlja
U san mi dodje Srbija moja
I pružene ruke, pra dedova
Prvi korak detinjstva moga