Ostani kod kuće, ostani doma! -Filip Dimkoski

Filip Dimkoski (1995) pesnik, prevodilac i novinar iz Makedonije. Rođen je u Prilepu gde je završio osnovnu i srednju školu. Diplomirao na Fakultetu poljoprivrednih  nauka i hrane na Univerzitetu „Sv. Kiril i Metodij“ u Skoplju na smeru-hortikultura. Deset godina je stalni saradnik-novinar  najstarijeg dnevnog časopisa u Makedoniji, „Nova Makedonija“. Do sada ja objavio knjige: „Najhranljivije reći-dar detske duše“ (poezija i kratke priče za decu,2010), „Duga iskona“(poezija, 2014), Zajedno da rastemo (poezija za decu, 2018),  U bašti samo ljubavi ima (poezija, 2018).  Knjiga „Duga iskona“ objavljena je i na srpskom i na bugarskom jeziku, knjiga „Zajedno da rastemo“ objavljena je na srpskom, a knjiga „U bašti samo ljubavi ima“ na bugarskom jeziku.

Za svoju poeziju dobitnik je nekoliko nagrada između kojih: „Književno pero“ Hrvatskog književnog društva za najbolju knjigu za decu u regionu za knjigu „Zajedno da rastemo“ (Rijeka, 2018), Plaketu  „Sima Cucić“ Banatskog kulturnog centra za srpsko izdanje knjige „Zajedno da rastemo“ (Novo Miloševo, 2019), Nagradu „Mlada Struga“ Struških večeri poezije (Struga, 2010), Nagrada „Bilo jednom jedno drvo“ za priču (Bitolj-Izrael, 2015/16), Nagrade na festivalima „Melničkih večeri poezije“ (Melnik, Bugarska, 2012 i 2016) i „Belocvetne višnje“(Kazanlak, Bugarska, 2016 i 2017).

Za afirmaciju makedonskog jezika i obrazovanja Savet Grada Prilepa, Filipu Dimkosmom je uručio najveće gradsko priznanje plaketu „3 Novembar“ (Prilep, Makedonija, 2019).

Poezija mu je prevedena na petnaesetak jezika i zastupljena u časopisima, zbornicima i antologijama. Bavi se i voditeljstvom i recitovanjem.

BOŽJI GLAS

Fijuče vetar-trava šušti                        

udaraju kišne kapi, lišće pljušti

savijaju se grane, pucketaju, zvučno se dodiruju

oglašavaju se, zrikavci svoju pesmu sviraju.             

Svaka vlat trave zna kada ljupko da zatreperi

znaju kada da cvile, a kada da urliču zveri,

kada da zapeva svaka ptica zna,

zna i kada da čuti-poj druge ptice da razazna.

Zvuci saliveni u Olimpskoj simfoniji             

svemoćni su žig kosmičkoj harmoniji,

nebrojeni izvori treptaja i zvuka

i još toliko brujanja i buka

u orkestru božjem savršeno znaju

kada da se oglase, a kada da utihnu i pažljivo slušaju.

Namah zanemeše svi glasovi u divljini.

Slavu i počast odaju najmoćnijoj-tišini.

Bez dileme zna se:                  

Kada će tišina, a kada će muk,                           

kada će milozvučnost, a kada će huk.

Potom se zvuci prepliću sa tišinom

kao večita dva saveznika:

baš tada će nastati božanstvena muzika.

Naučio sam dobro-kada treba ćutati

a kada usta otvoriti

kada moram slušati, a kada progovoriti.

Naučiću:

da uhvatim ritam majke prirode,

da budem skladan akord njene ode.       

Znaću kad sam glasić, kada glas, kad glasina,

postaću sasvim praizvorna milina,      

utopiću se opet u večitoj polifoniji

postaću još i frula božanstvenoj melodiji.

SUNCE DANA

Turoban jesenji dan, poplava  tuge iz crnih oblaka

sunca nije bilo, ni sunčevih zraka.                                                        

Na stanici sam čekao autobus da svojoj kući krenem,

pribojavah se da ću usput tugu na sebe da odenem.                 

Tuga tog dana postala bi moja,

a tuga je crna-nema drugih boja.

Odjednom začuh bat koraka žene

na stanici je došla i stala kraj mene.

U ruci je držala buket žutog cveća.

Prikivao sam pogled na buketu tom,

od njega se meni nasmešila sreća.

Osetih tada:

obrve se moje podigoše,

oči sreći namigoše,                                                          

razvuče se usna moja za osmeh pripremljena,

probudiše se osećanja ka svetlosti ustremljena.                        

Video sam u buketu još i vrt u kome su cvati cvale 

video sam na njima i kapljice rose male

i njegovo sam nebo ugledao ,                                     

vetriću što ga ljulja i ja sam se predao.

Taj buket, taj snopić  svetlosti i cvetne žutoće                 

sunce moga dana postati hoće.                          

Jedan je autobus odneo ženu sa buketom,

a ja sam krenuo autobusom drugim.                           

Tračak svetlosti u mene se uselio                                      

žuto cvet sa čovekom sunce je podelio.      

Taj buket-sunce dana

ta svetlost-samo meni tada znana

postade moj najbolji drug

zabrazdi u moje srce kao njivu plug.                

Mnogo je Sunca bilo toga dana

sunce u očima, sunce u mislima

ni ulice, ni nebo, ni ljudi više nisu isti bili

od svetlosti u buketu i oni su posvetlili.

Nije dan bio ni ružan, ni tužan

sunce se zlatno s ljubavlju stara

da nikog živog ne razočara

buketu je poslalo dva-tri svoja zraka,

tog su dana oni bili borci protiv mraka.

Brižno su zraci sunca u buketu sakriveni 

ženskom rukom toga dana svetu donešeni.           

DAR DARU

Želiš promeniti svet?

Sveta si sićušan deo-

odvažno promeni sebe

promeniće se i svet ceo.

Zasuci rukave svoje

čelo i telo neka se znoje,

od šipražjem obrasle ravnice

napravi sebi svoje parče zemlje

svoje plodne oranice.

Uzmi grudvu zemlje u rukama grubim

i nežno joj reci: Zemljo, ja te ljubim.

Iz kreveta u cik zore, ti se digni,

jutarnjem suncu šeretski namigni

i ponizno pomoli se bogu:

Pomozi mi Bože,

što poželim - to da mogu.

Izađi napolje, uvek dobre volje,

ljubavlju pogledaj svo svoje imanje,

pohitaj i proveri kakvo je na njemu stanje.

Jesu li tikve procvetale?

Pčelna domaćinstva u pašu poletele,

zove li ih miris belog bagrema?

Jesu li se krave napasale trave?

Napunilo li se mlekom kozje vime?

Da li će vinograd bogato roditi vino,

da se pije tokom cele zime?

Koliko je porastao lani  zasađeni badem?

Da li se uhvatio crne šljive kalem?

Da li je kajsije cvetak postao zametak?

Da li se magarac od kiše zaklonio,

a tvoj par konja i kobile

svetu ždrebe poklonio.

Kopaš, oreš, seješ, navodnjavaš, žanješ…

Burad puniš vinom, u silosima  si sakupio žito,

na suvom je smešteno seno da bi stoka dobro jela,

sve da je na broju, sve da je sito.

Tek gutljaj tvog mleka, tvog vina, sa tvoga izvora samo gutljaj  vode

svih bolesti, svih otrova namah će da te oslobode.

Dužinom osmeha meriš svoje vreme

zato ne osećaš  života svoga breme.

U tvom domu sat ne postoji,

postao si čovek koji ničeg se ne boji.

Ti znaš kada će trava zameniti snežnu belinu,

kada će prvi zubić porasti tvome sinu,

kad će tvoja ćerka da u kosi stavi cveće

i kada će ti žena zaplakati od sreće.

Znaš kad će se pilići ispod kvočke izleći,

kada će prasici sisati prasići,

kada će oko mačke zamjaukati mačići.

Sve na tvom imanju po uzoru je na Prirodu Majku,

živi se zadovoljno i srećno,

podseća na neku davnu bajku.

Već sa jednim parom trešnji

dobićeš  blagoslov  svevišnji,

tek u jednom plodu trešnje spoznaćeš suštinu,

svetlost i istinu.             

Bogat si, na tvom stolu svega u izobilju ima.

Vodu, hranu i ljubav možeš podeliti svima.

Dobrodošli su i vidoviti i slepi,                         

dobrodošao je srčan momak, pa i onaj koji strepi,

nikog nećeš gladnog ostaviti

svakog ćeš s ljubavlju nesebično ugostiti.

Tvoje parče zemlje je tvoje središte sveta,

tvoja jedina mala planeta

i bilo gde da kreneš,

bilo gde da letiš ili plutaš,

vratićeš se u ovu tačku tvoju,

nikad nećeš da zalutaš.

U punoći, miru i krasoti,

u ljubavnom prostoru tvom,

harmonija prožima sve u svom!

To tvoje parče zemlje

tvoj je voljeni dom.

Živeti onako kako si snivao,

životu si dar darivao.

Da promeniš svet?

Ne pada ti napamet!

Svoj svet sam si sagradio,

iz nedara božjih ga izvadio

i tu presadio.

Prepev sa makedonskog na srpski: Aleksandar Dimkoski i Snеžana Aleksić Stanojlović