Ostani kod kuće, ostani doma! - Helena Himel

Helena Himel, piše pesme i priče. Njeni radovi zastupljeni su u brojnim časopisima, zbornicima, antologijama. Dobitnik je više nagrada u zemlji i inostranstvu. Jedna je od dobitnica Dositejevog zlatnog pera u konkurenciji do trideset godina i internacionalne nagrade Citta del Galateo. Saradnik je na brojnim portalima. Vodi blog Kutija ljubavi, blog koji je posvećen umetnosti (književnost, fotografija, kulinarstvo, tradicija…).

BROD KOJI NIKO NE ČEKA

Zvuk violine
jedrenjak i more
ti i ja bosi na palubi
u sanjivom zagrljaju
nasukani
daleko od ljudi
pred samo cvetanje
pustinje Atakame
gde praviš papirne brodove
dok ja sanjam drvene jarbole
i tvoje ruke na kormilu.

Jedro nosi
miris arganovog ulja,
dok tvoji prsti mirišu na Pustinjski cvet.
Pijemo čaj od mente,
u vrtu Menara.
Živimo najlepše zalaske Sunca.

Palme i snežni vrhovi
kolač od cimeta,
i neke uske ulice koje liče na nas
brodove,
za koje nema mesta u luci.

Ti si vesnik daljina,
Snažnih oluja, brodoloma.
Svežeš reči u harar
i pustiš da ih nose neki teški brodovi.
Bez sidra.
Oni koji putuju
tamo gde ih niko ne čeka.

Jutro je,
slušam talase
odevena u boje leta
i tražim brod,
koji niko ne čeka.

VRTOVI SEĆANJA

Hodam bosa po nepresušnoj Toskani
poljima pšenice, suncokreta…
Koža miriše na masline
na povratak vinogradima,
na galop konja.
Na nepcima mi ukus Mamola,
dok zemlja miriše na narandžine cvetove.
Mojom haljinom se poigrava vetar
a ti tragaš za kolibom, s mesecom u rukama.
Daleko od kuće.
Dok ja tražim dom,
u polju makova
ogrezla u vinu
koje smo skrili
u nekom davno zaboravljenom kletu.
Sanjam planinu Perone i leptire
šumske grebene i zlatne orlove.
Kako gazimo grožđe,
odeveni suncem.
Golicaš moje nozdrve grančicom ruzmarina,
dok ja slikam po tvom stomaku, vrtove.
Vrtove sećanja,
one koji liče na ˵sunčevu svetlost zarobljenu u vodi".
One koji traju.
Odevaš me u crne ribizle i borovnice,
kvasiš kosu vinom
dok na tvojim usnama iščitavam stihove Ujevića,
˵Samo je san stvarnost".