Ostani kod kuće, ostani doma! - Irina Stanković

Irina Stanković

Rodjena u Foči, Republika Srpska, 1988. godine. U rodnom gradu  završila osnovno obrazovanje i gimnaziju. Student postdiplomskih specijalističkih studija na Filološkom fakultetu  u Nikšiću.

Ljubav prema poeziji nasledila je od roditelja, a ratno stanje i gubitak oca u detinjstvu su joj pokretačka motivacija za pisanje.  Poeziju piše od osnovne škole kada su nacionalne novine objavile nekoliko njenih pesama. Do danas je više njenih pesama objavljeno u zbornicima i časopisima.

NA KRILIMA POEZIJE

Na krilima poezije

Krik duše noćas leti,

Iz sopstvene tamnice

Sloboda prkosi i preti.

Govore glasno,

Sve tišine skrivene

I svi razgovori prećutani,

Mog ega i mene.

Ispod paučine života,

Plač ranjenog srca

Noćas se, u mulju,

Običnih rima koprca.

Mačevima savremenosti

Ruke posečene;

Razliva se krv stihovima

Po hartiji sudbine.

I sve moje priče, nekazane

U ovom svetu iluzije,

I sve želje neostvarene

Lete noćas, na krilima poezije.

PORTRET

Ja sam samo slika

Okačena negde na zidu

Tvojih sećanja.

Bledi portret

Na pohabanom platnu.

Poraz za umetnost,

Raznolikost i lepotu boja.

Hendikep za vešte ruke

Umetnika i njegov čarobni kist.

Iscrtana kontura

Ženske lepote,

Unakažena bledim sivilom

Senki prošlosti.

Samo bledi trag

Jedne mladosti,

I bezvredni prašnjavi crtež

Bačen u  zaborav.

Ja sam tamna senka

Okačena negde na zidu

Tvojih sećanja.

KROJAČ

Sastavljam krajeve pocepanog srca,

Šijem ih zlatnim i srebrnim nitima,

Krpim ih delovima nekih prošlih ljubavi

I nekim sećanjima maglovitima.

Strpljivo zašivam deo po deo,

Pod svetlom sunca i slabim sjajem meseca.

Naoružana strpljenjem, kao vešti krojač,

Umorna ruka konce lagano preseca.

Uzalud!

Rupice mi se podmuklo u lice smeju

I uporno se rašivaju i pucaju.

Po istom tragu šijem beskonačno puta

Dok isti šavovi ponovo se cepaju.

Srebrne niti iščezavaju s´ prvim suncem u zoru,

A, zlatne kad noć ugasi dan.

Krvavim rukama od polomljenih igala

Uporno krojim svoj nestvarni plan.

Uzalud!

Smenjuju se dan i noć nečujno

I ja u istoj tišini još uvek radim.

Krojim novo srce, za ljubav novu,

Da radošću život iznenadim.

Osećam, neće biti uzalud!