16.04.2020.
Poezijom protiv Korone

Ostani kod kuće, ostani doma! - Lidija Štampar

 

Lidija Štampar je rojena v Mariboru. Leta 1980. igra v filmu Taoci (režiser Tomislav Perić). Preseli se v Nemčijo v Frankfurt / M, kjer nekaj let živi in dela. Leta 1988. se preseli v Radoviš (Makedonija), 1989. se ponovno vrne v rodno mesto Maribor. V času razpada Jugoslavije živi in dela v Munchnu. Leta 2004. se preko pokojne pesnice Zorice Sentić iz Francije vključi v humanitarno organizacijo "Darujmo reč", ki zbira knjige in v zapuščenih srbskih vaseh odpira knjižnice. Prav tako pomaga pri doniranju v večjih naravnih nesrečah na področju bivših J. Rep. Prevedla je v slovenščino veliko število pesmi Zorice Sentić, Ivana Rajovića, Zdravka Odorčića in drugih. Njena velika ljubezen je fotografija.
Govori več tujih jezikov, prepotovala je številne države in je velik ljubitelj živali. Prozo in poezijo piše od njenih mladostniških let. Piše v slovenskem in srbskem jeziku in v prleškem narečju. Svoja dela prevaja v srbski jezik. Ima 66 mednarodnih skupinskih zbornikov ...iz držav Hrvaške, Srbije, Romunije, Bosne in Hercegovine. V slovenskem jeziku ima sedem skupinskih zborniko, je član društva DASHAS društvo aforistvov, satirikov, humorja Slovenije, piše aforizme, prav tako je član Literarne hiše Maribor in Kulture Snova Zagreb. Društvo balkanskih umetnikov ji je izdalo samostojno knjigo v srbskem jeziku "Štamparija nade" (Tiskarna upanja). Objavlja v reviji Locutio, FB ter v nekaterih tujih časopisih. Je član Literarne hiše Maribor in Kulture snova Zagreb. Nastopala je na številnih mednarodnih pesniških karavanah in mednarodnih pesniških festivalih v Ljubljani, Mariboru, Zagrebu, Puli, Pazinu, Rovinju, Biogradu na moru, Humu na Sutli, Varaždinu na Majdanu v Kostolcu, Subotici, v Sinaiji (Romunija) in še kje

 

 

 

 

 

POSLEDNJI PLES

 

Lepo je,

o, kako je divno umreti u maju

pokraj šume vitkih debala 

na kojima se ogleda život. 

Tu nema ukopa na kraju

ni obrednih ceremonija

koje su ponekad teške i dosadne.

 

Drvo može samo sagoreti u vatri

i otići u svečanoj tišini,

sa svetom vatrom u srcu

oprostiti se od Sunca, oblaka na nebu

i nestati sa zaboravljenim mirisom

ranih trešanja u cvatu.

 

Volim tu ritualnu tišinu

kada grobar rasipa polako u krugu pepeo

po brižljivo pokošenoj travi

kao da se boji

da je ne probudi,

a vetar te lagano odnosi po dolinama i brdima

i samo poneka pala suza te podseti

da si zapravo umro

da odlaziš.

 

Inače, sve je kao i uvek

ljudi idu na posao, 

deca u školu,

mesar kolje govedo…

a ti razmišljaš 

zašto ti nije bila poslata kočija za u nebesa?

 

Zato ostavite molitvu,

nalazim se u magli

bez putokaza

i pitam se:

gde ja to idem?

 

Uvijena u zgrudvani pamuk

voštanica sam nedogorela

i laganim korakom odlazim

kroz otvrdlu prašinu koja se uzvitlava .

 

Ples sam ostavila za kraj,

jer svršetak i treba da bude

samo zvonki odjek savršene pesme. 

 

POHORJE SE BUDI

 

Još jedan kišni dan

u kojem se vrh Pohorja  budi

u sluzavoj magli.

 

Svesna da ne smem biti pohlepna

ipak čekam trenutak,

možda dva,

a ne znam još šta ili koga čekam.

 

Još uvek ne znam

posle svih tih godina,

možda čekam upliv volje

koja je važan uslov za sreću.

To sam negde pročitala

davno.

 

I tako ja svakog jutra čekam bolje sutra

pitajući se:

kakav to životinjski nagon ja imam?

Gde je granica između snova i stvarnosti?

Težak život, loše vreme, presahli bunar…

Ne mogu naći kap svetla.

 

Vratite moje snove meni

vi,

svi vi

koje sam tako volela!

Vratite mi moju čistu dušu

koju sam vam dala na dar,

vratite mi barem jedan atom čistote

da bih mogla početi od početka,

pa makar i na dan pred večni san

pod Pohorjem koje se budi

 

 

ZADATAK MAJKE

 

Evo me, danas se spremam da ispunim zadatak majke,

kako da te uputim da pošteno živiš. 

Spremam se ja tako svaki dan od početka,

i razmišljam

kako ti u srce udahnuti svetlost, razumevanje drugog,

kako te navići na pravilne postupke

koji su važni za život na zemlji,

ali sve mi se čini da je moja želja samo moja, 

mnogo teška i nedovoljna istovremeno.

Tako ti ja kucam na vrata srca,

poželim ti dobro zdravlje, 

a ti tražiš od mene novac.

Dobro znaš šta sam ja tebi

ali  to koristiš

pa tvoja volja slomi svaku moju želju,

a ja ti se ponizno klanjam dalje.

Uništavaš me, lomiš, razbijaš na sastavne delove

a nisi svestan

da se nama oboje piše isto

tebi i meni

oboje ćemo to podeliti

pa što nam bude.

Za tebe za kojeg ne postoje granice na ovom svetu

i meni koja se tešim 

da ćeš odrasti,

...