Ostani kod kuće, ostani doma! - Melanija Bojanović

Melanija Bojanović (rođ.Mučenski) 4.jula, 1956. u Kucuri. Razvila je, iz filozofije čuđenja, još kao dete, ljubav prema svakom biću, biljci, kao i ljubav prema svim životinjama i dobrim ljudima. Odrastala je u višenacionalnoj zajednici učeći više jezika. Uz veliku podršku profesora maternjeg jezika i roditelja, pisala je kao dete u dečijim časopisima i osvajala mnoge nagrade kao dete. Završila je gimnaziju, istureno odeljenje "Žarko Zrenjanin", Vrbas kao učenik generacije. Filozofski fakultet - odsek istorija, završila je u roku, pišuči mladalačku poeziju u časopisima za mlade gde je i objavljivana.

U braku je rodila 3 dece i počela se baviti istraživanjem rodoslova svojih predaka iz koga je  napisala naučno objavljen rad proistekao na osnovi priče poznatog pisca Gabra Kostelnika. Rad je objavljen na više jezika i u više zemalja, pa ju je to podstaklo da piše esejistiku i pesme na svom maternjem jeziku. Digitalizacijom, ušla je u grupe pesnika društvenih mreža i sa sve većim nadahnućem mnoštvo pesama piše u kratkom roku iako su pojedine dugo stajale u svesci napisane. Kroz život, koji je na neki način čudo, smenjivalo se kao na traci lepo i ružno. Plovila je vremenom. Ogromna želja da svojoj deci ostavi trag rezultirala je hrabrim činom - objavljivanjem prve knjige.

Naučni rad je objavljen u Zborniku o Gabru Kostelniku, Nacionalni fakultet Ljvov i na Novosadskom univerzitetu. U zbirci poznatih pesnika takođe ima prilog."Duga nad selom"-otkinuto od zaborava u mestu gde je rođena. Član je Ekološkog pokreta u mestu i opštini gde živi, aktivista je, radi i na ozeljenjavanju mesta, škole, i posebnoj sekciji cvećarstva, gde je za najlepši vrt 2004. godine dobila nagradu Zeleni prsten. Nadahnuta time napisala je nekoliko eseja o vrtovima i cveću najlepših vrsta koji su objavljeni u novinama "Ruske slovo".

Njena su posebna ljubav sva deca. Radi u školi uspešno 36 godina, vodila je letopis škole pre digitalizacije, kao i izložbe i muzej u holu škole. Antikvitete je sakupila od sponzora i povodom manifestacija u mestu"Crvena ruža", na bini, u školi, a i u dvorištu, iz raznih mesta i zemalja, posetioci, mogu da vide tradiciju Rusina na malom prostoru koji krasi školu. Najviše voli svoj esej "Svaki vrt je kao biser" koji je objavljen u novinama 2005. Takođe, esej o hodočašću svojih predaka u crkvicu u mestu gde živi, gde su njeni preci dolazili peške 20 km na hodočašće, objavljen "Vodica" u časopisu ”Ruske slovo", 2016.Voli ples i muziku, ručni rad, baštovanstvo, hortikulturu sa fontanom u dvorištu i sobno bilje; lekovito bilje sama uzgaja, i pomalo crta čekajući penziju. Govori i piše na više jezika, a razume oko 20 jezika zahvaljujući putovanjima, obrazovanosti i smislu za lingvistiku. Dopisnik je Zavoda za udžbenike sa sedištem u Novom Sadu, recenzent je za udžbenike na rusinskom jeziku i Nacionalni dodatak za udžbenike za rusinsku zajednicu od 6. do 8. razreda. Kosmopolita i humanista po ubeđenju  i odnosu prema svetu i ljudima poštuje vlast i crkvene zajednice. Svestranost potiče iz pomešanosti, jer su njeni preci iz više zajednica (Ruthen), tako da razume značenje nacije i njihove tradicije, kulture i vere.

ZUMBULI

Nekoliko zumbula sam otkinula,

ćerka me je izgrdila,

znam i ono plače ćuteći,

da miriše i kuća na majku i baku.

Od njih pelcere sam presadila,

Kroz njih živi svako moje proleće,

ljubav i bakin zagrljaj osećam,

zbog tebe ćeri se uzdržavam

da ne zaplačem.

Prolaze dane, meseci, godine,

jednom će i tebe seta da dodirne.

Prolaznost kroz mladost i radjanje živi,

njemu se divi,

čekam dugu na nebu u najlepšm bojama,

ona je sin ili kćer Sunca,

energiju svetlosti i lepote,

od mraka nas razdvaja.

RIBARA VELIKA RIBA U VODU POVUČE

Biti ribar je kao talas,

to mu je u krvi da leti na mesto,

gde je ribama mresto,

dečak od malena sebe kao ribara zavoli,

u vodu zimsku klizavi padne mali,

samo što se ne udavi,

povukla ga je velika riba,

tako mokar u debeloj mokroj jakni,

kući se vrati,

u strahu ga okupa mati.

Utoplii smo ga  čajem, okrepi da se ne razboli,

kupatilo smrdi na " žaburinu " i ribu,

dete se u toplu ćebad ušuškano razbaškarilo,

slatko i mirno je zaspalo.

Kao čovek zreli i dalje ribu da peca želi,

uvek vreme odvoji,

peca i sa visokog mosta,

opet ga je velika riba povukla,

opalila je kao bomba voda,

svi su ribari dotrčali i gledali,

kada su mu uši iz duboke vode izronili,

kući je došao, tome je prećutao.

Porodicu, sebe, mace, ribom hrani,

upeca, očisti i još je divno ispeče svako veče,

I PORASTAO JE U ČOVEKA ZRELOG

otišao je na rad u Nemačku,

radujući se boljitku i napretku.

Pecao je nedeljom na reci Majni,

nad njom ujutru poslao je sliku majci,

prelepa duga, kći Sunca lepog jutra.

Jedva se vratio kući bežeći od korona,

busem i vozom, sada sedi kući u izolaciji,

čeka dan srećan da opet ide u ribolov,

umesto u kafić ili kockarnicu,

usrećiće sve i svoju ženicu.

molimo se svi, viruse nestani !

PESMA PROLEĆU U DANU POEZIJE

Danas bih radosnom danu pesmu lepu napisati htela,

probudih se iz postelje od jučerašnjeg prolećnog dana vrela,

gledam, mali cvetići, mali listići. priroda se budi,

divni mirisi nas opijaju u prirodi,

okićeno cveće, rascvetano, izmami nam osmehe,

neka bude lepo"kao Bogom dano".

Kada je proleće mladosti i ljubavi,

kada cvetaju nežni cvetići, mrazu, snegovi,

mogli bi u san svoj otići,

da skupljamo prolećni slatki nectar,

volimo se mi, volimo i druge,

iako nekada pesme i boli, tugu tkaju,

život je u sreći, boli, nadu voljeni čekaju.

Ljubav neće proći ni u starosti,

mnogi tako misle, a ne znaju,

ljubav želi živeti u beskonačnosti,

gde samo iskrena srca voleti znaju.

Ove  dve hiljadide dvadesete,

korona virus nam strah u život donese,

taj mart, uvek je ili dobra ili zla ,

prava baba Marta,

ko ga je samo izbacio neka ga nekim čudom odnese!