Ostani kod kuće, ostani doma! - Mirjana Bošnjak

Mirjana Bošnjak je rođena 1983. godine u Subotici, Republika Srbija. Godine 2011. stekla je zvanje Master učitelj. Nekoliko godina je radila u Osnovnoj školi "Pionir" Stari Žednik i Osnovnoj školi "Čaki Lajoš" Bačka Topola. Rad sa decom iznedrio je iz nje najlepše dečije stihove koje je napisala. Pisanjem poezije bavi se od detinjstva, a naročito u srednjoškolskom dobu kada je pisala ljubavnu poeziju. Danas piše dečiju i ljubavnu poeziju. Svoju prvu zbirku pesama pod nazivom "Kolevka odrastanja" objavila je krajem 2016. godine. Od tada počinje sa učešćem na raznim književnim konkursima na kojima je dobijala priznanja i pohvale. Član je "Udruženja balkanskih umetnika". Trenutno živi i radi u Vipiteno, Italija.

PUT SPASENJA

Noćas je jedna zvezda zasjala jače
I pustila kroz prozor zrak svoj,
Noćas je jedna zvezda milovala
Satenskim dodirom voljenog svog.
Noćas mu je svirala muziku
Najumilnijim akordima violine.
Noćas mu je tiho šaputala
Reči nežne, iskrene.

Noćas je i nebeski svod odlučio da sanja,
Prostreo je plavetnilo kud oko ljudsko doseže.
I poput zaštitnika, ratnika
Čvrsto odlučio da se bori za svoje.
Noćas je univerzum klicao od radosti
Jer je svrha života ispunjena,
I koliko god bili čudni putevi Gospodnji
Ljubav je jedini put spasenja.

KOFER

Vučem za sobom kofer zvani život.
U njemu spakovane
Sve moje neostvarene želje,
Nadanja i radosti,
Sva moja razočaranja,
Teškobe i kreposti.

Ovo je jedno uzbudljivo putovanje.
Avantura sa izvesnim krajem.
A između početka i kraja
Mnoštvo raskrsnica,
Mogućnosti i verovatnoća.

Ostavljam tragove za sobom.
Možda će ih neko pratiti.
Ostavljam pečat jednog postojanja
I kofer koji će jednom neko otvoriti.

NOSTALGIČNO

Čudno je to kako čekamo neko bolje sutra,
A uvek nam fale prošla vremena
I u njima ljudi koji su ostavili tragove
Uklesane u rubove naših uspomena.
Neki ljudi nikad ne odlaze,
Ostaju da žive u nama.
Neki ljudi se uvek vole
Dok je sveta, veka i uspomena.

S nekima se najlepše ispričamo,
S nekima najlepše ćutimo,
S nekima najlakše dišemo,
S nekima se najbolje razumemo.
S nekima sanjamo najlepše snove,
S nekima prelećemo i najviše krovove.
S nekima umemo sreću umnožiti,
S nekima tugu bar malo ublažiti.
S nekima sve ovo i još mnogo više,
Zato njih vreme ne može da izbriše.

Kad godine prohuje, a telo od starosti klone,
Sećanje nas opominje
Da pripremimo zaostavštine.

Iza nas ostaje muk da nas seti,
Da se sveti našoj svesti u nesvesti
Da ćemo se jednom sresti
U svetu čistote i Svevišnje časti.
Jer...
Neki ljudi nikad ne odlaze,
Ostaju da žive u nama.
Neki ljudi se uvek vole
Dok je sveta, veka i uspomena.