Ostani kod kuće, ostani doma! - Miroslav Mišo Bakrač

Miroslav Mišo Bakrač

Rođen 1940. Godine u selu Goransko, Piva, Stara Srpska Hercegovina.

Piše poeziju i prozu. Objavio je: Rodoslov bratstva Bakrača; Kazivanja

đeda Anta (roman); Desilo mi se kobajagi (humorističke priče); Moji vojnički

dani (sećanja); Pjesma prizvana kišom (pesme); Pivske priče (priče);

Častoslov (zapisi); Ludilo (roman); Zavičajne vedrine i magluštine

(Zapisi uz jutarnju kafu – pesme); Glosarijum 77 (glose); Desilo mi se

kobajagi (zbirka viceva, dosetki i šala) Glosarijum 2 (glose, epigrami i

pesme);Na izmaku (pesme i rubaije)

Jedan je od osnivača Udruženja pisaca „Čegar“ Niš i njegov dugogodišnji 

predsednik. Glavni i odgovorni urednike časopisa SRETANJA.

Uredio je više zbornika poezije: Čegarske zore (povodom 5. godišnjice UP

„Čegar“ Niš); Sećanje na Branka(povodom 60. godišnjice smrti Branka

Miljkovića); Moć vatre (zbornik ljubavne poezije); Niški pesnički venac i

Pod ovim znakom pobeđujem (zbornik duhovne poezije povodom 1700 godina

Milanskog edikta);Sabornik(1.sv.rat- poezija)

Dobitnik povelje grada Niša. Uvršten u Enciklopediju kulture grada Niša.

Član SKOR-a.

PRAVA  LJUBAV

Sve u meni smisao neki drugi dobi

otkad u moj život doleprša laka,

prosuše se biseri po ljubavi našoj,

zažari se bojom procvetalog maka.

Krune se zvezde s nebeskog portala,

skupljamo ih nežno k´o srebrne niti,

sreća kao da je na trenutak stala

da je uljuljkamo u san bajkoviti.

Sa cikom zore nežnost se razliva

da danu što stiže dadne boju zlata,

poljupcima kitimo san koji se sniva,

u zagrljaj stežemo ruke oko vrata.

A kad sumrak ko požar horizont zažari

i noć se spusti na polja i gore

ljubimo se strasno pod sjajem meseca

od prvog sumraka do rađanja zore.

SAMO TI POSTOJIŠ

Bilo je to vreme radosti i sreće,

živeli smo u malom kućerku uz prugu,

bilo nam je lepo, čekasmo proleće,

voleli smo kišu i grlili dugu.

To proteklo doba ne traje više.

nezaborav ne da a da se ne pamti,

i sada padaju tople letnje kiše,

al´ duga nad rekom više se ne zlati.

  Otplovila s tobom lepota vidika,

sad je sve nekako bezbojno i tmurno,

samo još svetli ona tvoja slika

duga te natkriva, svetlosni nokturno.

Ja i dalje pišem. Gase se ugarci.

Žar reči ne peče ko što nekad beše,

teško do mene stižu božji znaci,

samo tvoje slike s tobom ne umreše.

Sve drugo se gasi, u sivilo pada,

pritiska me nemoć, apatija neka,

nestaju želje, napušta me nada,

samo ti postojiš dok je moga veka.

KORONA KAO MAGLA

Spustilo se nebo, prekrilo vidike,

omorina teška sluti nepogode,

k´o polumrak sivi pred očima titra,

uputih se stazom što u maglu vodi.

Skraćen vidik neki nemir izaziva,

do mene dopiru glasi iz daleka,

sve što dalje idem magla neprozirna

k´o bela jarina rasuta me čeka.

Telom nemir prosuo neku strepnju ludu,

kao da mi poruke neprijatne šalje,

opirem se strepnji, ohrabrujem sebe,

ne znam šta je napred, ipak idem dalje.

Radoznalost vuče trome mi korake,

pitam se šta me  tamo dalje čeka,

odlučnost mi nameće uverenje jako,

nadam se srešće me lepota neka.