Ostani kod kuće, ostani doma! - Natalija Tanja Novaković

Natalija Tanja Novaković, rođena negde u prošlom veku, u Leskovcu, gradu na obalama Veternice, pod brdom Hisar. Gimnaziju završila u Lskovcu, a studije Francuskog jezika - jugoslovenske književnosti u Nišu.Tragajući za samom sobom, obrela se u gradu Peći, gde je radila do 1981. godine kao profesor u Gi- mnaziji „11. maj“. Zatim napušta Peć i sa porodicom dolazi u Titograd - Podgoricu. Ona joj širom otvora svoje dveri.

Radni vek profesora engleskog i francuskog jezika, završila je u Mašinskoj školi „Ivan Usko ković“.

Penziju nije shvatila kao mirovanje, već se latila svojih zatomljenih ljubavi iz mladosti - slikanju i pisanju.

Član je Slikarskog uranka, Udruženja likovnih stvaralaca Crne Gore, Međunarodnog udru-ženja književnika i umetnika „Nekazano“ iz Bara. Svoje likovne radove izlagala je na mnogim zajedničkim izložbama Udruženja.

Piše uglavnom ljubavnu poeziju. Pesme su joj iz-davane u Zbornicima Udruženja „Zenit“, i „Pjesnik svetionik“ i „Nekazano“.

Bila je učesnik VI Međunarodnog pesničkog susreta „Orfej na Dunavu“ 2018. godine na kome je do-

bila Plaketu i pesma ušla u zbornik „Talasi nesmiraja“. Takođe, na VII Pesničkim susretima  „Or-

fej na Dunavu“ 2019. godine, dobila je zahvalnicu, a pesma joj se našla u zborniku „Na obali snova“.

Inspiraciju  za  svoje  stvaranje  nalazi  u  svojoj porodici, sedmoro unučadi i mnogim prijateljima.

Objavila je knjigu poezije “Životna traganja” (2020) u izdanju međunarodnog udruženja  književnih stvaralaca i umjetnika “Nekazano” iz Bara.

Ljubav je njena pokretačka snaga.

AKO ODEŠ

Nemoj,

 ne idi,

ništa se neće promeniti

sve će biti isto,

to znamo i ti i ja.

Zora će srebrom

lišće kititi,

slavuj u žbunu

pesmu slivati,

a grudi

od bola nadimati.

A mi,

leđima okrenuti

novim putem krenuti

srca će naša lupati

ko zvona crkve naše.

 Ako pođeš,

ne osvrći se i ne pitaj

za kim zvone,

za tobom,

nada mnom,

jesen života je već u meni,

a polako i u tebi

i nećeš nikom biti kao

što si sada meni.

Mladost dopušta ludosti,

a mi više nismo mladi.

 Ako zaista odeš,

bićeš daleko

od svetlosti mojih pesama,

koje nam ljubavi

davahu sjaj,

i mišljah

da nam radosti,

nikada neće doći kraj.

Ako te otišlog zaboravim,

 i moje rane zacele,

otići ću i ja

kad zvono crkve naše

bez zvuka

odzvoni oproštaj.

TAMO NEGDE

Gde si,

postojiš li,

ne, nema me sada,

ne postojim,

dok u sebi

nešto ne zbrojim,

ovo sada nije moje,

biće tek

kad ga kroz biće svoje

osetim,

sklopim...

A onda se prenem,

i ka nekom drugom svetu

krenem,

tamo negde iza mene,

u onom doživljenom,

u meni nataloženom,

ta stvarnost

koja u sebi zatvara

poeziju moga postojanja,

u slikama i stvarima,

sada je ponovo i oblikovana

 i oživljena.

Sve je u životu mrtvilo,

dok ga svojim ukusom

ne natopimo,

mrtvom ne oživimo,

u vremenu više nepostojećem

u kome se ponovo rađamo.

Gibanje u meni oživljava sve,

i cveće i drveće,

doživljenu radost,

zatomljeni strah

i to u sve isti mah...

NE TUGUJ

Ne tuguj,

zora puca

zvezde se gase,

i neka druga srca u sebi

njihovu svetlost nose.

Staza stara kamena,

po malo prašnjava

u novoj zori

je nestala

i sa sobom

deo nas ponela.

A život

koji sve donosi i nas odnosi,

gaseći vatre,

al´ duša ostaje,

nežnosti ljubavi željna.

Stari kaput

ne bi mlado telo skrio,

ni usne više nisu vrele

koje si žudno ljubio.

Ne tuguj,

u nama još uvek

topline i nežnosti ima,

jesen vatrenih boja

je tu,

a daleko je zima.